„Једном ћу поново доћи…једини сам наследник, и дом ми је где год погледам…“ (Тасос Ливадитис)
Приредио: Душан Опачић
Крвави двадесети век донео нам је највећу пошаст у историји човечанства под именом нацизам. Једини вид супростављања тој болести била је оружана борба. Други светски рат и нацистичка окупација Грчке овој медитеранској земљи донела је пола милиона мртвих и уништавање инфраструктуре већег дела земље. То је врло брзо резултирало буђењем слободарског и револуционарног духа грчког народа. Комунистичка партија Грчке (ККЕ) као организатор народног отпора окупила је око себе све патриотске снаге у Национални фронт ослобођења (ЕАМ). Грчка герила имала је масовну подршку народа, али и идеолошки утицај на плејаду прогресивних интелектуалаца, писаца и уметника. Један од бораца Националног фронта ослобођења и активиста Уједињене свегрчке омладинске организације (подмладак ЕАМ), био је чувени песник Тасос Ливадитис.
Тасос Ливадитис (Анастасиос Пантелејмон Ливадитис), рођен је 20. априла, 1922. године у Атини. Врло рано је почео да пише песме социјалне тематике, комбиноване побуном против саме неправде према човеку, са контрастима истинских боја облака, неба, мора и планина, по којима је „ходао“ сопственим ногама исто као и по бетону у сиво-суморној реалности. Студије права на атинском универзитету прекинуо је одмах по избијању Другог светског рата, прикључивши се Националном фронту ослобођења. Од почетка до краја рата био је активни борац, учесник у многим дирекним сукобима и акцијама грчких партизана против немачких и италијанских окупационих снага. Годину дана након завршетка Другог светског рата и почетком грађанског рата (1946-1949), Ливадитис је венчао Марију Стоупа, која му је била веран пратилац и значајна подршка током целог живота. Марија му је родила кћи Василики. Исте године прогресивни књижевни часопис „Слободна реч“ му објављује песму „Хаџидимитрис“, што је Ливадитисово прво појављивање у јавности, и почиње сарадњу са овим часописом. Следеће, 1947. године Тасос Ливадитис започиње и са политичким активизмом и борбом против режима, у циљу одбране слободне мисли и изражавања, и основних људских права. Као присталица ЕЛАС-а и противник марионетског режима који није имао упориште у народу (постављеним и наоружаним од стране САД и Британије), Ливадитис постаје координатор за ослобођење левичарског књижевног часописа „ТХЕМЕЛИО“, у чију редакацију је упала полиција са налогом забране рада часописа. Тих дана Ливадитис упада у очи тајној полицији, која ће га држати под будним оком током већег дела живота. Тада је и почело његово страдалништво и прогонство У периоду 1948-1952, режим прогони Ливадитиса на острва Мудрос, Свети Стратис и Макронисос заједно са свим тадашњеим значајним прогресивним уметницима и слободним мислиоцима као што су Јанис Рицос, Арис Александру, Манос Катракис, Микис Теодоракис и многи други. Острво Макронисос је ненасељено и неплодно. Касније, током владавине војне хунте острво је служило као једно од највећих затвора на територији Грчке.
То су биле оне године када је човечанство још видало ране из Другог светског рата. Велике разарајуће стихије које један рат доноси уједно постају и књижевно-историјске одреднице. Као на пример песништво пре рата, и песништво после рата. Крвави Други светски рат је оставио негативан утицај када је поезија у питању. Велики пољски песник Тадеуш Ружевич је рекао о томе пар речи: „Нисам могао да схватим да постоји поезија, јер је убијен човек. Само очајник и нихилиста може описивати „лепоту“, док пред нашим очима умире истина“. Након Првог светског рата веома често и гласно се узвикивала она Ничеова: „Бог је мртав“, а после другог рата дошло је до пароле „Човек је мртав“. Постављало су се питање као што је: коме и за кога писати песме, и ко ће их писати? Након ратова веома често се могу чути крилатице о „новом“ друштву, „новом“ човеку итд. Након Другог светског рата, уметност је дефинитивно по први пут претрпела пораз, без обзира што је била на страни победника.
У тој депресији која је владала планетом, прве књиге песама Тасоса Ливадитиса, наилазе на бујуцу позитивних критика. Прву збирку поезије под називом „Битка на рубу ноћи“ објављује 1952. године. Крајем исте године из штампе излази и друга књига песама „Ова звезда је за све нас“.
Следе године када Западна Европа доживљава стагнацију када је реч о поезији, док се нагло афирмише пољско, румунско, грчко и југословенско песништво. Велики центри поезије више не постоје, све чешће се одбија идеја о формирању група и заједничких манифеста, једноставно постоје добри или лоши песници. Светски и грађански рат нису успели да Грчкој ампутирају слободарски дух народа, и да се из тог народа изроде прогресивни песници светског формата међу којима је Тасос Ливадитис, револуционарни али и симболичко-алегоријски песник, необично обичан, који је писао сажетим језиком ослобођеним украса и патетике, непосредном и говорном римом.
Због књиге песама „Ударци на раскршћу света“ (1953), Ливадитис је био ухапшен, кратко време проводи у притвору, али бива ослобођен.
Од 1961.године, Ливадитис креће на турнеју по земљи заједно са композитором Микисом Теодоракисом, који је своје композиције обогатио стиховима Ливадитиса, тако да је турнеја остала упамћена као веома интересантна јер је у току извођења композиција Тасос Ливадитис лично рецитовао своје стихове, и учествовао у директном разговору са публиком. Исте године, у сарадњи са Костасом Котсиасом учествује у писању сценарија и песама за филм Алекоса Алекандракиса „Дистрикт из снова“ који је означен као прекретница у грчкој кинематографији , али ипак цензурисан од стране полиције због левих скретања и револуционарних елемената који се провлаче кроз филм.
Најдужу сарадњу остварује са књижевним новинама „Зора“ (1954-1980), са прекидом од седам година у време диктатуре када је и новина званично била забрањена и периодично штампана илегално у малом тиражу. Стални сарадник је и часописа за културу „Ревија“ (1962-1966), где је уз стихове објавио мноштво политичких коментара, ставова и књижевних критика. Током владавине хунте (1967-1974), своје аполитичне и књижевне радове објављује у неколико mainstream часописа, из егзистенцијалних разлога. Ипак по многим сведочењима, Ливадитис је и тада својим пером успео да између редова уметне сећања на славне дане борбе и критику сурове реалности, неправде и несрећа кроз које је грчки народ пролазио тих година.Објавио је и доста текстова под псеудонимом „Рокос“.
Тасос Ливадитис умро је у Атини, 30. октобра 1988. године од анеуризме абдоминалне аорте. Објавио је укупно преко двадесет књига песама. Међу значајнијим збиркама су: „Ударци на раскршћу света“ (1953), „Двадесет и пета рапсодија Одисеје“ (1963), „Ово последње“ (1966), „Ноћни посетиоци“ (1972), „Откриће“ (1978), „Мала књига о великим сновима“(1987). Такође је објавио једну збирку балетристике „Клатно“ (1966).
Добитник је многих књижевних награда, националних и међународних. Неке од значајнијих су Прва награда поезије на Светском омладинском фестивалу поезије у Варшави (1953), Прва награда града Атине за поезију (1957), Друга национална књижевна награда за поезију (1976) и Прва национална књижевна награда (1979).
Тасос Ливадитис је био и један од оснивача Друштва књижевника Грчке, а многи његови стихови су нашли трајно уточиште у композицијама грчких великана као што су Микис Теодоракис, Манос Лоизос, Јоргос Цагарис и други.
Додатак:
На нашим просторима мало се зна о једном од највећих грчких песника, Тасосу Ливадитису. Тек 2009. године преведено је нешто од његове поезије у збирци „Виолина за једноруког“, издавачке куће Агора, у преводу Гаге Росић.
КРИТИКА ПОЕЗИЈЕ (ТАСОС ЛИВАДИТИС, 1967)
Хеј, песници, зaшто беспосличaрите!
Изaђите нa улицу, ускочите у aутобусе,
Упaдните у возове;
Говорите вaше песме и гледaјте –
Кaко се рaсцветaвaју,
Попут белих ружa.
Осмеси рaдникa у прaшини угљеној.
Нaђите нa пијaци,
У жaгору, лaрми, диму…
Озaре ли вaши стихови
Трговкињу у кломпaмa, мушкобaњaсту,
То ће знaчити:
Нисте узaлуд живот проживели…
Јер њој, рошaвој жени широкa лицa,
Убијенa су три дететa,
И онa не дaрује осмех
Стихоклепaчкоме дрљaњу…
Пењите се уз телегрaфске стубове,
Ствaрaјте стихове, изновa, изновa,
Мaшите срцем кaо згужвaним кaчкетом,
Поздрaвљaјући будућност.
——————
ПОЕТИКА (ТАСОС ЛИВАДИТИС, 1967)
Пишем зa неписмене,
Зa рaднике који кaсно стижу кући
И којимa се очи црвене од прaшине…
Пишем и зa вaс, сељaци, –
Вaљдa се још сећaте
Кaко смо пили по крчмaмa, у зимским рaтним ноћимa,
Док пуцњи друговa нaших допирaху издaлекa.
Пишем зa оне што грaбе летке
И сеју семе нaших песaмa.
Пишем зa угљенaре, рaзносaче и прaље.
Зa вaс пишем,
Брaћо мојa у смрти,
Другови моји по нaдaњимa,
Зa све вaс сједињене сa мном
Тaко дубоко и безгрaнично
Кaо што бивa сједињење сa женом.
Кaд умрем, кaд не будем више
Ни честицa прaшине нa вaшим путевимa,
Зa моје књиге, верне, једностaвне,
Увек ће се нaћи место
Нa дрвеним столовимa нaродa,
Измеђ’ aлaтки и хлебa.
НАПОМЕНА: Песме Тасоса Ливадитиса „Критика поезије“ и „Поетика“, са грчкој језика превео/ла је извесни/а Б.М.
Извор: https://www.inicijativa.org/tiki/tiki-index.php?page=TASO_Dela