Приредио: Душан Опачић
Импулсивна припадност револуцији Владимира Мајаковског није попустила ни након победе и стварања прве социјалистичке земље.. Након Великог октобра (1917), коме је приступио без двоумљења, постао је активни учесник културне изградње у новој држави. Пет година касније, 5. марта.1922. године, у московским „Известијима“ објављена је песма револуционарног песника која ће већ следећег дана уздрмати партијске апаратчике и неизбежне бирократе uдобно смештене унутар нових револуционарних власти. Након Октобра, како је време пролазило, Мајаковски постаје први совјетски писац који је приметио и јавно говорио о паразитима унутар СКП (б)*, док је песма „Конференцијаши“ објављена у утицајним дневним новинама била велики ударац и означила почетак његовог рата са ненародним елементима унутар Партије и власти. Ни Владимир Илич Лењин није имао другог избора него да подржи храброг песника, који кроз стихове увиђа и обелодањује реално стање у новом совјетском друштву. Следећег дана након објаве песме, Лењин је на годишњој конференцији Сверуског конгреса металаца у реферату дао значајан простор Мајаковском, освртом на његове стихове. Није ни имао другог избора већ да подржи песника револуције, те се присутним делегатима обратио речима: „Јуче сам случајно прочитао у „Известијима“ песму Мајаковског, са политичком темом. Одавно нисам осетио такво задовољство са политичког и административног гледишта. У својој песми, он у парампарчад исмева празне конференције, и руга се комунистима који непрекидно заседају и теоретишу, а мало раде. Не знам како је са поезијом, али што се политике тиче гарантујем да је савршено правилно све рекао. Ми се стварно налазимо у положају људи, и треба нагласити да је тај положај веома глуп, који стално састанче, састављају комисије и праве планове у недоглед.“ Признао је да у апарату нове државе има превише бирократије и безброј ствари које нису дошле на проверу исправности и које су кочница свеопштем просперитету и прогресу створене СССР. Песме“Конференцијаши“ и „О гадовима“ су прве песме Владимира Мајаковског уперене против остатка старог друштва, који се вешто ухлебио у нови систем. Стихом се супроставио опасности оживљавања буржоаског морала, буржоаских односа и навика, и свега онога против чега се пре и током револуције целим бићем борио. Нападао је оно што се код нас у време самоуправног социјализма звало „црвена буржоазија“. Колико год се песник трудио да искорени паразитизам (у пракси доказано као немогуће) који изједа свако друштво на планети, само донекле је успео, тим пре што је већ првим стихом упозоравао какве последице у будућности чекају његов народ и државу. Том борбом је само бранио своје снове и веру у неки бољи свет који је заједно са пролетаријатом стварао. Борио се како је најбоље знао, оштрим пером и гласном речју.
КОНФЕРЕНЦИЈАШИ
Тек се ноћ претвори у освит,
Имам шта да видим:
Неко у централу
Неко у партију
Неко у политбиро
неко у просвету-
Разилази се народ у надлештва.
Засипају као киша акте и хартије
чим уђеш у здање
Одабравши до педесетак –
оних најважнијих!
Службеници одлазе на заседање.
Јавим се:
„Могу ли бити примљен?
Чекам од јутарњих часова“-
„Друг Иван Ванич је на састанку –
Уједињење Теа и Гукона!“
Превалиш стотине корака
Замрзиш свет.
Опет:
„Дођите касније – није он крив.
Конферише
Набавка бочице мастила
за Губкооператив.“
Касније
Ни секретара ни секретарице нама
Празно!
Сви до 22.године-
на конференцији комсомола.
Опет се пењем по стрмим степеницама
на задњи спрат седмоспратног дома.
„Јел дошао друг Иван Ванич?“
„На седници
А-бе-ве-ге-де-е-же-зе-кома.“
Разјарен
на конференцију
провалим као лава
псујући и викајући
И гле:
седи половина људи.
О, сто му громова!
Где је друга половина?
„Пресечена на пола!
Убијена!“
Бол у грудима
Од страшне слике већ ми се врти у глави.
Чујем само
мирни глас секретара:
Они су одједном на два заседања
у два здања
На дан
буде по двадесет заседања,
Не знаш где ћеш пре, куда?
И мораш се пресећи на пола!
До појаса овде,
остало
иде тамо.“
Од узбуђења ока нисам склопио
Долази јутро.
Срећан идем у сусрет првом зраку свитања:
О, дајте
још
једно заседање
ради
укидања свих заседања!
*СКП (б) – Свесавезна комунистичка партија (бољшевика)
———————-
О ГАДОВИМА
Слава,слава,слава
херојима!
Најзад, ми смо
доста признања дали њима свима.
А сада
реч-две о гадовима.
Стишале се буре октобарског вира.
Мешавину покрила мокра маховина.
И тада иза леђа РСФСР
провире њушка
малограђанина.
Са руских њива у бесконачност
од првог дана совјетског рођења
сакупила се братија та
зачас променивши перје
и засела у надлештва.
Пет лета жуљају седењем
своје задњице
живе и дан данас
од воде су тиши
Они бивши
заузели удобне кабинете и спаваонице.
И увече
овај или онај гад
гледа у жену,
која за клавиром свира
и мекан од самовара каже:
„Другарице Надо!
Додатак на празник
25 хиљада!
Пара!
Ех,
вала,
купићу плаве рајтхозе,
па из чакшира
да вирим као хрид од корала!“
А Нада:
„И мени хаљину и блузу.
Без српа и чекића не можеш пред свет
У чему да се појавим данас
на балу у Реввојенсовјету?“
На зиду Марксова слика.
У црвеном раму.
На „Известијама“ ленчари мачка.
А испод тавана
вришти разуздани канаринац.
Маркс гледа са зида дуго,дуго…
И изненада отвори уста:
„Саплићу револуцију малограђанске нити.
То је опасније од Врангелове беде.
Што пре
Канаринцима шије заврните,
да брбљиве птице
комунизам не победе!“