Simin Behbahani – rođena je 1927. u Teheranu. Bila je savremena iranska nacionalna pesnikinja koju su još zvali i „lavicom Irana.“ Dobitnik je brojnih domaćih i međunarodnih nagrada i priznanja, a bila je i dva puta nominovana za Nobelovu nagradu za književnost.Prvu pesmu napisala je kada je imala samo četrnaest godina. Iako je većina pisaca i pesnika napustila Iran nakon Islamske revolucije, Behbahani je želela da ostane sa svojim narodom. Pisala je o njegovim patnjama i stradanjima za vreme Iransko-iračkog rata, autoritarnoj vladi šaha Reze Pahlavija, ali i o uspostavljanju još okrutnijeg teokratskog režima ajatolaha Homeinija, zbog čega je njena poezija vrlo često bila cenzurisana i zabranjivana. Umrla je 2014. u Teheranu.
ČOVEK BEZ NOGE
Čoveku bez noge
nogavica pantalona je savijena.
Njegove oči izgaraju od besa
Šta gledate? uzvikuju.
Iako sam okrenula glavu,
njegov izgled mi se urezao u pamćenje:
veoma mlad, verovatno nema ni dvadeset godina.
Nadam se da neće biti poput mene,
i da neće morati da se muči narednih četrdeset godina.
Ipak, patnja koja dolazi sa godinama
ne obazire se na ovakva preklinjanja.
Brzo je prošlo,
ali putovanjemi je bilo naporno.
Kako li će on izdržati sa samo jednom nogom?
Kuc, kuc, udara štapom po trotoaru,
iako mu nije potrebno kuckanje
da bi oglasio svoje prisustvo.
Moj nežniosmeh naišao je na bodlje i noževe njegovih očiju.
Naviknut na grubost,
nije mu prijala nežnost.
Ogorčenost mu je izbrazdala bezizražajno, usahlo lice.
Kao da je sa nestankom njegovog tela,
nestala i vedrina njegovog duha.
Pomoći ću mu da istraje, pomislih, biću
ljubazna i daću mu majčinski savet.
Ali shvatila sam da bi to bilo previše za njega.
Okrenula sam se ka njemu da bih započela razgovor.
Mesto gde je stajao bilo je prazno.
Otišao je, čovek bez noge.
STARA EVA
Ljubav u osamdesetoj?
Priznajte: bizarno je.
Stara Eva, još jednom,
nudi jabuke:
crvene usne i zlatni uvojci.
Lepa,
ali ne božanstvena.
Kada mi se lice zarumeni,
to je samo šminka, varka.
Ali u grudima mi lupa
srce pomahnitalo od čežnje,
svaki njegov sedamdeseti otkucaj
pomnožen je sa dva.
Ljubav i sram i moje telo
gori od požude. Izgaram
od groznice, groznice
za koju nema leka.
Ali pokraj mene je blaženstvo,
moj ljubavnik,
nežan i odan,
i sve dok je on tu
ja sam u raju.
Ne mogu da izgovorim ni reč,
usta su mi čvrsto zatvorena,
zagušena tvojim poljupcima,
njihovim vatrenim jezičcima.
Oh, moj pohotni ljubavniče!
Pogledaj kako sam srećna:
Ti, ja, mi večeras,
uz divno vino,
zašto bismo se suzdržavali?
Adame! Zaboravi na svoje primedbe i negodovanja
Dođi! Pogledaj!
Osamdesetogodišnja Eva
nadmašuje dvadesetogodišnjakinje.
PRIŠLA JE NEŽNO
Prišla je nežno,
u svetloplavoj svilenoj haljini,
sa grančicom masline u ruci,
i sa pregršt tužnih priča u očima.
Otrčala sam do nje, pozdravila je,
i uhvatila je za ruku.
Puls se i dalje osećao u njenim venama,
njeno telo je bilo ispunjeno toplinom života.
„Ali ti si mrtva, majko“, rekla sam.
„Oh, umrla si pre mnogo godina!“
Nije mirisala na zemlju
niti je bila umotana u mrtvački pokrov.
Pogledala sam grančicu masline
koju mi je pružila
uz osmeh govoreći,
„To je simbol mira, uzmi je.“
Uzela sam je i rekla,
„Da, to je simbol …“, tada je
moj govor i smirenost prekinuo
iznenadni dolazak jahača.
Ispod plašta nosio jenož
kojim je maslinovu grančicu pretvorio
u štap, pogledao ga je
i promrmljao više za sebe,
„Sasvim dobar štap
za kažnjavanje grešnika!“
Prava slika paklenih muka!
A onda, da bi sakrio štap,
otvorio je bisage.
U njima sam, O Bože!
videla mrtvog goluba sa zavezanom uzicom
oko slomljenog vrata.
Majka je odlazila besna i tužna,
pratila sam je pogledom.
Poput ožalošćenih nosila je
crnu svilenu haljinu.
OGRLICA
Zabrinuta, tužna, uznemirena,
lice joj je otkriveno, glava nepokrivena,
zaboravila je na zakone i policajce
koji zabranjuju javno pokazivanje tela,
oči su joj dva zrna grožđa
koje je vremeubralo i iscedilo,
da bi krvlju napunilo stotinu buradi,
pomahnitala, potpuno pomahnitala,
otuđena od sebe i drugih,
u zaboravu do koga bujica ne dopire,
čestica prašine prepuštena vetru,
bez svrhe i cilja,
mrtvo telo bez groba.
Oko vrata nosi ogrlicu psovki i suza,
par vezanih čizama
stradalog vojnika.
Upitah je, „zašto?“ osmehnula se.
Moj sin, jadničak, na mojim ramenima,
još uvek nije skinuo čizme.
(Sa persijskog i engleskog prevela Jelena Mandić)
