Момчило Мојсиловић, рођен у Алексинцу 1994. године, средњу школу завршио у Нишу, тренутно студира на Филолошком факултету у Београду. Пише од своје 16. године, углавном поезију, ређе прозу и есеје.
ПРОМЕТЕЈ
кишним капима сликам пејзаж:
лежиш гола на разбацаном кревету,
негде позади скријабин мрви учворену свест,
крупним очима посматраш божанство пред собом,
а он ти говори да смрт не постоји
нити би је икада могло постојати.
потом ти руком тихо прелази преко бокова,
гаси већ уморну свећу
и нечујно тонете у сан.
овако један прометеј ноћас
струже прашину с набораног чела
и подсећа зевса на своје постојање унутар њега.
некада сам знао;
сад сам само човек.
ИЗМЕЂУ МЕНЕ И ТЕБЕ
између мене и тебе
чекање је
изнемогла тишина
црвено лишће урамљено гробовима
мене и тебе
и оног што поражен дрхти иза завесе
између нас
корак је
ход у средиште ничега
11:59
паук сумње трпи у својој мрежи још једно поражено чедо
време се нервозно упиње око очију
тихо кружећи око сопствене осе
говорим себи
док ме цигарете и ноћ држе таоцем
да ми је само неки други град
да је на календару обешеном изнад кревета хиљадучетристодвадесет и нека
и да овај што данас говори није једнако стар као и пре шеснаест столећа
ја бих умео
знао бих куда
ја бих
ја бих
с ким разговарате господине
та зар не знате да је овај град одавно мртав
и да се казаљке на сату окрећу себе ради
забога
има ли ико овде шта да понуди осим отровног мириса покошене среће
проклетство
данас би имала шта да кажеш
данас би знала куда треба да се крене
данас
нема данас
чујеш ли
ах да ми је само неки други град
ја бих
кунем ти се
ја бих
ја бих
побогу
с ким разговарате господине
касно је