Quantcast
Channel: poezija – Afirmator
Viewing all articles
Browse latest Browse all 216

Пластична Александрија (избор), Саша Скалушевић Скала

$
0
0

Суштински преображај је неописив.То је тренутак апсолутне неизвесности о коме се може само ћутати.Симболи су слаби и не задовољавају нас.

Слободан Тишма

 

 

О УСПОНУ И ПАДУ

 

Прича креће отприлике овако

Неки човек не баш залудан планинари

Пење се и пење

Дуго корача јер успон је то

Дуга и уска стаза саосећања

Грчи се стење

Напокон  озарен стиже

Застане да се одмори предахне

Мери пулс опипава срце

А онда га заскочи пума

 

 

ТРЕЋИ

 

Ако је Адам први човек

Први песник

Ако је Ева начињена од

Његовог уснулог ребра

Друга

Нисам ли  ја који сам рођен

Трећег дана априла

Трећи

И јесам ли онда ја од бронзе

 

 

ПЛАСТИЧНИ  ЗАТВОР

„Због недостатка интресовања Сутрашњице

неће бити!“(натпис оловком на зиду ве-цеа

студенског ресторана у Берклију)

 

Отварам орман у соби један два

Нови је непознати дан

 

Вадим пешкир сув и тврд

Готово груб(на лицу осећам презир)

 

Врата полице мој су терет

Испречују ми се гладне простора

 

Вода капље изa мојих леђа

Речи заобиђени мостови

 

Гледам своје шаке руке

Данас тако умазане прошлошћу

 

Перем их сушим не примећујем разлику

Не верујем својим очима

 

Остају исте крваве слане

Чудим се уз јутарњу кафу

 

Реч дописана преко новинског чланка

Гласна  псовка је прекрива

Узалуд витлам их ка ђубришту

Одјекује напуштеном вароши

Злих волшебника

 

Препознајем мимикрију запете  покрете

Назирем иста позната лица обрисе

 

Умашћена наличја од срама

Без ентер  око се не отвара

 

У нашем пластичном затвору

Нема мириса

У нашем пластичном затвору

Нема укуса

 

Нема магије игре маште

Страсти ишчекивања жеље

Причају ми заточена деца

 

 

БРЗОЈАВ  О САМОУБИСТВУ  ПОЛА  ЦЕЛАНА

 

Јеси ли видела јутрос  мутну Сену

Јеси ли прелистала данашње новине

Јеси ли упалила омиљени радио

Јеси ли попила прву кафу

Јеси ли се до сада огледала у огледалу

Видела бисер на грани трепавице

Како преко умрљане шминке

Клизи у понор свакодневног очаја

 

Још спаваш сама у кревету

Уморна од синоћног смеха

A   Пол  Целан је мртав

 

 

ПАД    РИМА

,,На нас је дошао ред

Да књигу уредимо“.

Горан Вучковић ,,Песничка војна“

 

Датуми данас налик на резове

Ножем нас стижу

Поцепали смо тешку повест

На све четири стране запаљеног света

Ватрени језици хартију с лакоћом лижу

 

Алариково освајање беше прво

Тако барем књиге тврде

Када нико није веровао да тај Град

Центар Света Сунце свих звезда

Може икада пасти

Но када је пао

Он пао је заувек

Јер ни тог Града ни тог Света

Бити више неће

Иако Визиготи убрзо напустише Град

 

 

Зато када Одокер са трупама својим

Буде умарширао у Рим а биће то

Ако књиге не лажу неких

Шесдесет и шест година касније

Ни велике борбе ни великог насиља

Пљачке палежи рушења и силовања

Неће бити јер место у Град

Одокер онако сјајан у оклопу

Ујахаће само у његову сенку

 

 

ВЕЧНОСТ

 

Високо постављени зидни сат

Веома стидљиво раширио је своје

Потпуно несиметричне ножице

Налик на убогог паука

Рањено биће

Да бих ја будан могао

Продрети дубоко у време

 

 

СПАЛИТИ КАФАНСКУ ДАМУ

 

Музика цика и вика

Гурање очијукање штипање

И све што већ можете добити

У сеоској кафани

Случајни додир тешка рука преко

Рамена шака преко сисе саплитање

Тешки и густи мирис различитог

Дувана  зноја и парфема

Срча и понека кап пијане крви

Неразговетна балава псовка

Фантастични звуци уткани

У зидовима ватри дрвеном шанку

Зимском леденом ветру

У пулсирајуће дамаре пролазности

Све што видим

Чега се сећам

Попут катрана и перја

Залепљено је за тебе

 

 

ПОЕТИКА   ПЕРИФЕРИЈЕ

 

Враћао сам се из заборављеног Града

Где је све била лаж

Сам кроз завејане чађи

Периферије горке и уске

Ту станују радници  лудило уметност

Свикнуто ритуално пијанство

Био је ту један петао стари

Гласник знојаве и јебене стварности

Док се послепоноћни двоглави Месец

Видљив крчкао у свом бушном и полупаном лонцу

Зелен жут и плав просипао се по мом

Сузном оку и петловом

Видно расеченом боку

 

Дивовски димњаци слеђени и црни

Нудили су депресију испарења

Кужни к небу пут

Старом петлу и тврди

Газдин штап прут

 

Желео сам тада усамљен да

Љубим све те скривене женске

Иза прозора затворених под снегом

Док су се пахуље светлеће и нежне

Тихо попут радничких болесних

Груди топиле на усни

И свитао нови ништа мање

Окрутан дан

 

 

БЕКСТВО  ИЛИ ФАБУЛА ЈЕДНЕ ТРАГЕДИЈЕ

„Самоћа је увертира у смрт“.

Живојин Павловић

 

На тебе се мисли моје лепе

Попут ситниша просипају се  слова из очију

Старе жеље нови углови

Слика твог лица јавља ми се

Преко руку све до бола у стомаку

 

Сада док шеташ градом

Вратила си се тек на кратко

Опет видиш ово никад није био

Твој град иако си ту рођена

Све те румене куће у хладу

Слика и прилика твог детињства

Огромни орах хрпа глатког метала

Ољуштени солитери камени бели лавови

Труле клупе и љуљашке где си седела

 

Клавир се топи у соби

Кревет јечи неизгужван

Плава соба је иста само без тебе

Сви неготински мостови искривљују се

За тобом док се ти враћаш у себе

 

Усправна села на твојим раменима

Погледи који остављају модрице

Трагови уједа улице на леђима

Ожиљци које си закопала

У тами  влажне ноћи густом сну

Време је за неки нови почетак

Али да ли си ти још увек ти

 

 

НЕОБИЧНА  ЗАДОВОЉСТВА

 

Твоју сам књигу сместио

Између Храбала и Будалине играчке

Потпуно случајно и ненамерно

Били су то часови за одрасле и напредне

Можда сам само хтео да побегнем

Од твог оштроумног аутоканибализма

Као што деца беже од куће

Потуцајући се лепљивим улицама

До прве веће глади или зиме

Од твог намештеног дркош портрета

Пре него што бих успео да се

Ушушкам у наручју навика и времена

Пре него што бих стигао да

Побацам све твоје Бурде кроз прозор

Дарујем ти намрштени шамар попустљивости

 

Све то би се догодило

Пре но што зарадим теби и себи

Чир и без кладионице јер веруј ми

Мој крвоток усхићеног аплауза

Не би издржао ни дан први

А камоли седми и то без оних

1000 зашто 1000 проклетих зато

Са полице у дневној соби

 

Спаковао сам свој весели кофер

Можда трезан али не равнодушан

Кренуо зачудо ни возови више

Не касне уосталом на крају крајева

Може бити само један зар не

 

 

ДОБРО ДОШЛИ У ТРИДЕСЕТЕ

 

Таква је била наша игра

Девојке чиновници куцали су

На наша лепљива врата

Хватали смо их попут мува

Које се лети скупе око лепка

Ах тај уплашени Кафка говорила си

Што ме и ван снова прогони

 

Ја сам се крио иза узвишења

Набрекле потенције и радозналости

Ризичног секса упорности слатких лажи

 

Сусрети догађаји попут цунамија

Неизбежни попут годишњих доба

Угрожени поларним и телесним загрејавањем

Ишамарали су наше ионако блатњаве душе

Испод очију бакарна звона

Трагови песама тешких преживљавања

Кроз свет древних тајни

Хаустор занимљивог ума у потрази за

Бесконачном младошћу

Потрази за самим собом

 

 

ПРИБЛИЖАВАЊЕ  СНУ

 

Вечито гладни  галебови

Мојих сувишних речи

Из мутних ми језера

Највећих дубина мог

Врелог нестварног бића

Немани  и скривених ала

Откидаш комаде и кљуцаш

Дуго кљуцаш

 

Мој свет је пећина

Ватре и речи

 

Вечито гладне харпије

Мог трошног тела

Свакодневног пакла и пролазне младости

Ви сисате моје разлоге

Моја питања и сваки покушај

Одгонетања доброг знака

Својом нелојалношћу сваки лет

Чините Икаровим покушајем

 

Мој свет је пећина

Ватре и речи

 

Неуморне валкире вечито гладне

Моје борбе мог дела

Узмите ме и одведите у Валхалу

Припремите мој дух за  Рагнарок

 

DSC_3175

 

Саша Скалушевић Скала рођен је 3.априла 1981.године у Неготину. Од 1998.године објављује песме, приче, есеје, чланке у домаћој периодици. Прозу, поезију, есеје објављивао у Развитку, часопису Књижевност, Буктињи, панчевачким Рукописима, зајечарском ФЕМПУ, Либартесу, Гласу Јавности,Фреепоетс, Лирику, Грађанском Кругу. Готово деценију и по присутан је на књижевној и уметничкој сцени Крајине, Србије, Балкана. Добитник је награде „Песничке Руковети“и награде „Мирко Петковић“за поезију. Учесник је и организатор неколико песничких смотри у Србији. Као модератор водио је преко педесетак књижевних вечери, представљања књига, сусрете писаца. Објавио је књигу поезије „Митови и Сенкеу издању Народне библиотеке Доситеј Новаковић“из Неготина. У рукопису има још две збирке песама, једну књигу прича и једну књигу есеја. Tренутно му је у припреми збирка песама ,,Пластична Александрија“. Био је члан КООН-а. Један је од оснивача Крајинског књижевног клуба и Грађанског круга, манифестације Крајинска ноћ, Свети Трифун на рајачким пивницама. Актуелни је председник Крајинског књижевног клуба, члан редакције часописа за књижевност, уметност и културу Буктиња.Члан Књижевног круга Кладово. Преживљава (као и већина уметника у Србији ван престонице) и ствара у Неготину.


Viewing all articles
Browse latest Browse all 216