Приредио: Душан Опачић
Пре два дана (02. новембра) навршило се 104. године од рођења једног од најзначајнијих грчких песника двадесетог века, Одисејаса Елитиса (1911-1996), рођеног као Одисејас Алепуделис. Родом је са острва Крит (Ираклион) a пореклом са острва Лезбос одакле су му родитељи. Школовао се у Атини, а потом студирао права на атинском универзитету. Студије напушта пред сам дипломски, јер је дубоко загазио у свет књижевности и уметности. На самом почетку стваралаштва припадао је надреализму, али се временом ослободио многих нејасноћа и изградио се као песник који на аутентичан начин изражава лепоту свог медитеранског пејзажа, посебно чари светлости, сенки и мора. На необичан начин је успео да „упакује“ љубав, радост и веселе боје у поетску бајку која је документовала историјске ситуације Грка од хеленске епохе, преко Византије до савремене Грчке. У почетку његови стихови су били под видним утицајем Елијара и француских надреалиста. Прве песме је објавио 1935. године у књижевном часопису „Нова слова“, а потом му велики број песама објављује часопис „Македонски дани“. Поред књижевности бавио се и новинарством. Једно време је радио као уредник радио програма на националној радио станици, затим и као колумниста и критичар културне рубрике у дневним новинама „Катхимерини“. Често је представљао Грчку на међународним манифестацијама сликара и ликовних критичара. По позиву је боравио у СССР, Француској и САД. Писао је есеје, монографије, издавао библиофилска издања својих песама са илустрацијама Пикаса, Лоренса и Матиса. Такође, временом постаје значајан књижевни преводилац, преводи многа драмска дела и поезију. Међу значајанијим прводима су му она Елијара, Лотреамона, Рембоа, Унгаретија, Лорке и Мајаковског. Многе поеме Одисејаса Елитиса су компоноване и певане. Почетком шездесетих година прошлог века неколико песама (укупно седам ) ушло је у композиције славног и на нашим просторима познатог диригента и композитора Микиса Теодоракиса.
Значајније збирке поезије су му „Клепсидре непознатог“ (1941), „Дрво светлости и четрнаеста лепота“(1970), „Смрт и васкрснуће Константина Палеолога“(1970), „Врховно сунце“(1971).
Поезија луцидне метафоре богата пејзажом коју је Елитис писао награђивана је многим националним и међународним признањима. Добитник је Нобелове награде за књижевност 1979. године.
Одисејас Елитис, надахнут идејама хуманизма и социјалне правде, припадао је плејади прогресивних писаца који су били темељ и окосница модерне грчке левице, а јака традиција патриотског социјализма није прекинута ни до данашњих дана. Слободарски дух грчког народа нису успели да сатру ни немачко-италијанска окупација, ни разни режими услужни западним силама након Другог светског рата, као ни војна хунта, разни видови притисака, прогона и убистава.
Својим стиховима Елитис је засигурно весник једног бољег, хуманијег и лепшег света. Благо грчком поколењу што га има зазиданог у стубовима модерне националне али и светске књижевности које нам двадесети век дао.
АУТОПСИЈА ( Одисејас Елитис)*
И тако, нађоше да је злато корена маслине капало
у закутке његовог срца.
И од толико пута што је лежао будан, крај
свећњака, ишчекујући зору, чудновата
врућица му обузе утробу.
Мало испод коже, плавичаста линија хоризонта
Оштро исцртана. И обилни трагови плавог
свуда по крви.
Гласови птица, које је попамтио у часовима
велике самоће, изгледа да су избили сви
заједно, тако да није било могуће да продре у
већу дубину нож.
Биће да је намера била довољна за зло!
Која пресрете-то је јасно-у ужасном ставу
невиног. Отворене, поносите очи, још цела
шума покрета на неоскрњеној мрежњачи.
У мозгу ништа, осим мртвог одјека неба.
А само у шупљини његовог левог уха мало финог
ситног песка као у шкољци. То значи да је често шетао крај мора
сасвим сам, са болом љубави и са хуком ветра.
Што се тиче оних трунчица ватре на стегну, оне
показују да би он заиста покренуо многе
часове унапред кад год би загрлио жену.
Имаћемо раних плодова ове године.
* Песму „Аутопсија“ аутора Одисејаса Елитиса са грчког језика је превела Ксенија Марицки-Гађански.