АРИЗОНА
На пучини пустиње
плови твоја коса.
Аризона,
тешко си јутро мог живота,
а још хладнија си ноћ.
1863 дана седим непомичан
у твом крилу пуном песка.
Лепа си, нема Аризона.
Још мало и утопићу се
у твој кук и твоја бедра,
камена Хесихија,
и постаћемо једно –
– црвена тишина.
И МОРАНА МОРА ДА ВОЛИ
Јеца сунце
у тучку последње
перунике лета.
Стрибог затеже постељу.
Брза трака.
Искривљене банкине
дозивају море.
Изнад,
бог ветра туче асфалт
и ломи се путања света.
Доле,
отвара се подземље
и љуби се лишће у сну.
Богиња смрти
депилира препоне.
Одлама се
од природе немир,
а Стрибог бије
и по најмањем
опушку Сопотнице.
Још мало,
Чистилиште,
па последњи ниво
и низ ребра земљина
сливаће се дебели,
жестоки слапови.
(смрти?)
Белина.
КАЛЕМ
Од Врбања моста,
па све до мађарске границе,
крв овим врлетима
кроји себи корито
и оставља горак калем.
Шкљоц!
Свињске главе
набијене на колац
нису увредиле оне
који морају проћи,
њихов је дом испред
а иза прашина
и јури за њима
отровна река од крви.
- мај, 1992.
Четири стопала храбро утиру
газ између тајности и сведочанства.
Чангрљање пушака.
Десет испреплетаних прстију
који знају све о слободи.
За неколико тренутака
сви ће знати што и они,
али ћутаће.
Одјекује Сарајево-поље.
Ћути мост.
ДАР И ПРОКЛЕТСТВО
Кожа јој мирише на јабуке и помирење. Он увек сања предсказивачке снове. У руци држи Евино тело које не сме да загризе. Лилит му сувише недостаје. Миомирис расцвалог меса полако се шири удолинама. Ева га дозива. Забрањени дах у лудачком бесу расцветале жене. Проклетница. То је ионако само сан, шта ће, гризе. Сокови цуре, то је само сан, низ момачка ребра жури крв, капљу стара сећања, сан, то је сан, враћа се утисак прве среће, и гризе, дише све брже, тише, срче, да упије чаробна привиђења, али све га теже притиска недорасла жеља. Проклетница. Гризе. Али свака је кожа бледа сенка у односу на Лилит. Буђење у мај му никад теже није пало. Земља под његовим стопалима чујно јавља да је будна и влажна. Адам узме срп и сети се – накратко је поново био у Рају, али с Евом. На Земљи, постоји дивља нада да ће једном поново заробити Лилит, и да ће негде под пуним Месецом слатко љубити Месечеве мене под њеним дојкама, пре него што му се опет задуго отргне из руку. Он увек сања предсказивачке снове.
ЗАБОРАВ
Слегнути раменима.
Слегнути раменима
увек се чини као добра идеја,
трепћу шлепери, умиру дани,
спавала си с њим, штета је, уздахни.
На хиљаде обрва подиже се у овом тренутку,
он то може, ја још само лажно.
Сконцентрисаног погледа,
крвавог корака,
идем у заборав.
Било је два поподне у Боготи,
таксиста није знао шта је Београд,
бескућник није знао да је урамљен.
Слатким малим корацима,
леве ногавице мало подврнуте,
кружио је носа упереног у под
око излоканог дела плочника,
тапкајући штапом као да некуд иде.
Помислила сам на зло пространство
и знала да ће ми сломити срце,
мрак који долази,
поцепана кеса закачена о старчев ранац,
и таксиста згрчених обрва.
Поезија не може ништа па ипак,
у шведским столовима,
у пријатним разговорима,
у истим новим улицама,
у сребрним пенкалима и ташнама,
давим се, чини се као добра идеја
слегнути раменима.
Лупкају резе у јавним тоалетима
и схватам да је мој деда
сазнао шта је празнина
у Сланкамену, док смо ми
ручали поред Дунава.
(Charels de Gaulle, 05.09.2016.)
Мина Глигорић
Рођена у Београду 1989. На катедри за Српску књижевност и језик са општом књижевношћу спремала се да сачува спрски језик од заборава. Пише поезију, лирску прозу и кратке приче, као и текстове за вокално-инструменталну музику. Не боји се будућности.