Poetry school

Looney tunes u malom limbu,

u pregrejanom stanu,

jednostavne konstrukcije o danima

spomenicima potrošenim

u neprekidnom ubeđivanju

u sopstvenu

bestelesnost,

lebdenje nad mreškavom belinom,

sve manje razloga za radost

i još manje razloga

za tugu,

komadi provizorne sadašnjosti

rezani u podrumu

za montažu

slike i zvuka,

dok traju tihe smene,

noć i dan,

nezaustavljiva, zlokobna potiranja.

 Utešno

Sokrat je na raspolaganju imao efikasno sredstvo,

a Berimen svetlucavu površinu

zaleđene reke,

šta li to imam ja,

prepodnevna i popodnevna iščeznuća,

hodnik kroz crne rupe,

Poovu mačku koja me strelja pogledima,

izrešetan pogledima nisam ispustio

tu grudvu od reči,

ali nikada neću biti siguran –

da li je utešno nešto

imati najmanje dve sudbine,

i hoće li se one

dodirnuti / ukrstiti ikad?

 Noću, kada sve zaspi

Za Nacukea

Da, tada sam još uvek verovao

kako će neko

razbiti prozore

i trgnuti me iz komatoznog sna,

u praznom stanu spoticao sam se uvek na istom mestu,

na istom mestu visilo je julsko sunce,

baš se besramno pokazivalo,

odjebi, govorio sam mu,

ovde nisi dobrodošlo,

živi ljudi ponekad su uporno navaljivali na vrata,

neki mirisi zauvek su ostajali

zarobljeni unutra,

odbijali su da se vrate svetu kom su pripadali,

uveče bi retka neonska rasveta

stvarala Čerenkovljev efekat na prozorima,

(ipak su preživeli),

iznova bih se pretvarao u sebe,

čekajući da neko pokupi to staklo i probudi me,

a noću,

kada sve zaspi,

napola sklopljenih kapaka,

slušao sam kako ubrzava

gigantska turbina koja je pokretala grad.

Program u koji sam daunloudovan ima grešku

Program u koji sam daunloudovan ima grešku,

mogu da čujem kako sagorevaju mikro kola,

pucketaju čipovi,

curi silikon,

pokriven šupljim gravitacionim poljem

slušam šumorenje

bezvoljnih molekula u telu,

primoravaju me da mislim o nemogućim stvarima,

pisati opet poeziju, na primer,

onda se, znaš, taj film prekida,

nepoznati ljudi mi priđu i zaustave

na ulici,

ništa obično,

i ja moram da im otpevušim

nešto stvarno

istinito o sebi,

i taj se film prekida,

sutra ću, sebi obećavam, u moždanu koru

učitati program

za detekciju stvarnog,

sutra ću obiti sanduče za poštu,

i odjednom neopozivo verujem,

ja verujem –

kako mi to može biti za sada –

sasvim dovoljno.

Hansen, taj lepi, uglačani belutak

Opet ću doći u P. G.,

tamo još uvek zuje Luftvafe komarci

a šumar u fritezi

čuva polutke devica lovljenih

na mušicu u plitkoj vodi,

sećaš se znaka: dugo konačište,

sećaš li se gomilice kamenja ispred,

Hansen, taj lepi uglačani belutak –

lepo je kriknuo

kada smo ga zavitlali u vodu,

sada dajem jedan litar krvi –

za podsećanje

kako sam samo zeleneo,

i koliko me tamo

(već) dugo nije bilo.

 Ciklus se završio

U ovom afterlajfu opet sam ostao sam

da bdim

nad sunčevim linijama

koje trepere na zidovima,

sporoumiruće sobe,

čujem sinhrono, šifrovano sašaptavanje

hladnih kontura

predmeta & stvari,

stvorena je nevidljiva alijansa

i sada je skoro nemoguće nametnuti

bilo kakav oblik vlasti –

apnejama časovnika,

spazmu abažura,

krvnim podlivima slika,

na jednoj se slici smejem,

njuška kamere ulovila je trenutak

neočekivane spoznaje –

da sam čak i ja stvoren

praktično ni iz čega,

neka neimenljiva sila

dala mi je oblik,

telo –

napunila ljušturu cezarima

koji kliču,

i ližu krv

iz supenih kašičica,

osvojio sam i poslednji dekor

u ovom afterlajfu,

proterao spoljnje zvuke

i sada je vrlo tiho,

(tiše nego u kornetu punom

zaslađenog leda),

čujem izdisaje dobroćudnog čovečanstva,

sve brže obrtaje

gigantske turbine

koja me permanentno drži budnim,

objavio sam apsolutni poraz

i pilatovski se

očistio od teturavog

ugla gubitnika,

alijansa se rasparčala

na više i manje užarene životne zone,

proglašavam trenutnu secesiju

od savršene formacije

mojih barskih stolica,

i neopozivo predajem vlast,

moja odluka bira da stupi na snagu odmah.

Ognjen Petrović rođen je 1981. u Beogradu. Piše poeziju & kratku prozu. Objavljivao povremeno u domaćim književnim časopisima Akt, Agon, Savremenik, Stremljenja, Bdenje, Književne novine, Libartes, u zbornicima i drugim zajedničkim publikacijama. Godine 2011. objavio knjige pesama Prekid prenosa u izdanju Šumadijskih metafora iz Mladenovca i Kečevi & Osmice za Studentski kulturni centar iz Kragujevca u okviru edicije Prvenac. Zastupljen u antolgijama Reči u izlogu grada (Centar za kulturu Mladenovac, 2006), kao i u izborima iz nove srpske poezije Prostori & figure (Službeni glasnik, Beograd, 2012) i Van, tu: free (Otvoreni kulturni forum Cetinje, 2013). Nagrađivan na književnim konkursima. Od 2011. član Udruženja književnika Srbije. Priprema knjigu poezije Karneval u suterenu i knjigu kratke proze Hominus nocturna. Živi u Mladenovcu.

Hodati

Mržnja zaglupljuje

Cinični komentari manično-depresivnog

Hodanje po poljima iza grada

Tek probuđenog

Mahnito išarani zidovi

Kriju da tvoja kćerka ne spada pod industriju duvana

Šta god ti mislila, toga

Nema na zajedničkim rastezanjima vulgarnog sna

Konačno će pasti i ramovi sa zidova

Kada već odavno nema vas

I hodati će roditelji po muljevima samo da vas nađu

Šta ste uradili mojoj kćerki

Šta ste to učinili

Nos te vara sa dimom toaleta

Ni kiosk nije za nju, starac

Kružni je pun otpadaka

Čekaš malo društva i nalaziš da uživamo

Da li ste

Vratili djevojkama noge, koljena

Da li ste im

Vratili oči moje lutke

Nema pogled u mene

Prljavi veš Bogorodice

Umrljana jastučnica krvlju iz nosa

Sa bombonama i sitnicama satnica

Volim te iznad svega

Pozdrav

***

Kod nje smo u stanu cijelu noć

Kada me zagrli s leđa

Prisloni svoj obraz uz moje rame

I govori, sotto voce :

Kako si jadan

Znaš li da su prošle dve godine

***

Svako ima svoju Džejn

Moja Džejn živi u

Australiji

Natuca engleski

Zeza je dijalekt

Ima dva oka, jedne usne

I trideset dva zuba

Smije se božanstveno

Nosi tortu na maturskoj

Fotografiji

Utapa se u čokoladi

Voli aceton i hidrogen

Oštri zube

Indijskim orahom

Mnogo pije

Tamo striktno kalvados

Ovdje

Prošek, malvaziju

Apokalipsa, Salvador

Bikini

Život pregurava

U Škodi

Sluša primitivnu muziku

Druži se sa domorodcima

Aboridžejn

Hua hua

Nue nue

Aj lav ju

Pliz, pliz meri ngagun

Kiša sipa

Preko oluka u njena usta

Džejn u jatu kerozina

Torbom tuče

Stjuardese

Odlazi da vidi

Svog bolešljivog biografa

Uroš Bojanović, ima 22 godine, živi u Bosni. Objavljivao u ,,Zarezu“, ,,Temi“ i ,,Poljima“. Studira novinarstvo.

ŠTA BI REKLI STUDENTI SA DIFA?

Šta bi rekli studenti sa DIFA

kada bi znali da sam danas

pojeo pola pileta i to bez salate,

a njima je dozvoljeno

dva puta u toku dana

po dvesta grama mesa

i to u razmaku od četiri sata

da bi se belančevine

pravilno ugradile u mišiće?

Šta bi rekli studenti sa DIFA

kada bi znali koliko sam

danas pojeo čokolade

i kada bi znali da sam popio

dva litra ness kafe,

a njima su dozvoljene

samo proteinske čokoladice

bez viška masnoće?

Šta bi rekli studenti sa DIFA

kada bi znali da nemam trbušnjake

i da mi preliva salo preko kaiša?

Da li bi se zgrozili studenti sa DIFA?

Šokirali bi se studenti sa DIFA

kada bi znali da sam nameravao

da ustanem u 6:15h

a pomerio sam sat na 6:45h

zatim nastavio da hrčem do 9:30h

potom uzimao doznake

za bolovanje u 14:30h,

pa u povratku do kuće

zaglavio na pet piva

kod Žike Dangube

Šta bi rekli studenti sa DIFA

da su me videli to veče kako povraćam

u stanu kod pesnikinje – trandže

i kako ne mogu da me izbace iz stana

posle dosadne žurke

jer ja i dalje povraćam,

dušu sam izrigao

od lošeg pelinkovca

i još gore trave

Šta bi rekli studenti sa DIFA

kada bi znali da sam jebo bez kondoma

i da mrtav pijan sam u pet ujutru

otvarao mikrotalasnu

u kojoj se još nije završilo

podgrevanje hrane?

Studenti sa DIFA

uvek koriste zaštitu

i nikada ne ližu pičku i ne puše kitu

jer to nije higijenski ispravno

studenti sa DIFA posle pet treninga

tuširaju se pet puta dnevno,

njihov znoj posle seksa

miriše na teretanu i saunu

to je zdrav znoj

za razliku od nas gubitnika

koji bazdimo na pivo

i znojimo se kao stoke

Studenti sa DIFA

se jebu između sebe

da ne bi gubili vreme

na udvaranje i noćne izlaske,

oni između dva treninga

odrade dva petinga

bez zavođenja i romantike

i ne trebaju im alkohol i cigarete

da se otkače do jaja

oni se nikada ne otkače do muda

uvek su spremni da istrče još dva kruga

njihov seks traje tačno 25 minuta

i trideset i sedam sekundi

da ne bi izgubili dragocenu energiju

koju čuvaju za 177 trbušnjaka

Šta bi rekli studenti sa DIFA

da su me videli tu noć

kako stojim ispred bioskopa Reks

dok sneg pada po meni

i čekam tu devojku da se pojavi?

Šta bi rekli studenti sa DIFA

da su znali da ona nije došla

i da sam je ja čekao

do jedan sat noću,

a ona je isključila mobilni

i pila sa prijateljima u kafani?

Šta bi rekli studenti sa DIFA

kada bi znali da sam

u četiri sata noću

izbačen iz taksija

u kome se vozila moja draga

negde u vukojebini Zemuna

i da sam zatim platio taksi do Vidikovca

i negde na Banovom Brdu

rekao taksisti da vozi u drugi kraj grada

a u drugom kraju grada

sam pronašao moja kola

izlupana i ispisana grafitima

gomile poruka mržnje od moje drage

da gorim u paklu i tako to…

Zaista šta bi na to

rekli studenti sa DIFA?

Studenti sa DIFA

u jedan sat noću već spavaju

jer su popili svoju redovnu dozu

proteina i multivitamina,

studenti sa DIFA nikoga ne čekaju

jer je to gubljenje vremena,

treba svaki dan da urade

trista sklekova i istrče

šest kilometara

Zaista, kako da se opravdam

studentima sa DIFA

recite mi, molim vas?

SELFI JE LEP DOK SE ČEKA

Tako si lepa u fensi kafiću

dok vrtiš SMS poruke

i dok ti balavi klinci bulje u sise,

tvoje drugarice preko puta tebe

upravo prave selfi za Fejs

Šta ti se desilo sa prstima devojko,

ili ja to imam halucinacije?

Tvoji prsti su srasli za Nokia telefon

postala si deo globalne mreže

savršeni kiborg organizam,

Robo-Kap i Terminator su

pičkin dim za tebe

Ljudi su siromašni i izgubljeni curo

posle posla, bezvoljno se dovlače kući

bulje u televizor, žderu i spavaju,

ali curo ti imaš plan

tvoj plan je selfi i 700 fotografija

na koje drka 800 naloženih majmuna,

to je uspešna online

stimulacija polnih organa

i sve je bolje, nego običan život

Uopšte nije važno,

ko bi u tebe guro

i uopšte nije bitno

ko bi ti ga ushićeno turo

ti imaš moć, dok te svi gledaju

nikada ne gubiš kontrolu

neka mužjaci sline za tobom

uvek ih raspametiš na istu foru

Nova žrtva slini

na tvoju freš fotografiju

selfi je lep dok se čeka

lajkovaće te Pera, Mika

a možda i Žika Švalerčina

Dok na tvom profilu merka

sisojke mlade đevojke – lepojke

baca ga u nesvest Stojke

Ti si zapravo curo,

dobro nabudžen BMW

i potpuno je nebitno da li slušaš

Joy Division ili Cecu

a sposobna si i za taj multitasking

jer ti si svestrana,

a ne kao tamo neke seljanke

koje se bezveze zaljube

i slušaju po ceo dan tužne pesme

pa pate za nekom budalom

koju za njih kurac zabole

Ako te pravi baja pokupi

živećeš na visokoj nozi

nikada nećeš biti u dubiozi,

džipovi kao velike, crne ptice

čekaju novo žensko meso

i kokainske crte su besplatne

ništa se ne plaća na rate

Selfi je odličan

za tvoj portfolio curo

možda te neko i zaposli

ako se zaljubi u tvoj

solarijumski stomak

i pirsing u pupku,

ako se emotivno veže

za nadogradnju noktiju

i nove platforme

koje ti tako moćno

zatežu listove

Danas su gazde moderne

potrebno im je sveže, čvrsto meso,

da ga mese, kao u pekari testo,

ti dobro znaš šta je potrebno

i zato ne gubi dragoceno vreme

jer nećeš večito biti

tako mlada i ukusna

podaj se gazdi, radosna

Ako ipak uspeš da se zaposliš curo

sakrij od svog poslodavca podatak

da nameravaš da rađaš

i nemoj ga razočarati

jer trudnica gazdi ne treba,

potrudi se takođe,

da se ne razboliš

i da uvek dobro izgledaš

da se gazda ne bi deprimirao

i postao nervozan,

jer kada je pod stresom

ima problem da mu se digne

pa onda rastura radnike

Povremeno usreći gazdu

da se ne naljuti

ako zaista želiš da ga oraspoložiš

moraš dobro da mu popušiš,

ako zaista želiš da ga odobrovoljiš

treba i u guzu da mu dozvoliš

jer žena ga nervira

mrzeo je majku

i sada je prilika

da se najebe svima majke

za sve propuštene prilike

za sve protraćene godine

jer ga u osnovnoj školi

devojke nisu htele,

te iste lepe devojke

koje sada su pred njim

spremne i poslušne

Cure na Fejsu su sve mlađe i mlađe

cure na Fejsu su sve slađe i slađe

mobilni telefoni

kao mali svemirski brodovi

kruže oko njihovog lica i tela,

Anđa je popularnija nego Jela

a Micici ima pirsing na ribici

Hajde reci mi mačko

šta ja znam o tebi,

sem da si riba sa Fejsa

čak i posle mogućeg seksa

ne značiš mi više od Jafa keksa

XXX POEZIJA – SAMO ZA MALOLETNE

Sirotinja je kriva za sve

i treba da steže kaiš,

zato ćuti druže

ne puštaj od sebe glas

da ti ne oduzmu

i tu kost koju glođeš,

a oni će te već dresirati

da budeš dobar pas

da utišaš lavež i glas

Ne ujedaj ruku koja te hrani

koja te od zla brani

a zlo si ti prijatelju

ako misliš svojom glavom,

jer u ovoj državi

najopasnije je ako oni

primete da misliš

Red, rad i disiciplina

urla političar sa govornice

Bog na nebu, gazde na zemlji

urla na nas onaj koji nema

ni godinu dana radnog staža

i koji nije deset godina

plaćao infostan

Dere se na nas

da smo neradnici i zabušanti

onaj koji nije navikao da radi

i ne zanima ga

što plate kasne nekoliko meseci,

ko ne plaća porez

platiće veliku kaznu

a računi se gomilaju

ulazi se u minus u banci

nešto mora i da se jede

ma narode, ko te jebe

Veliki Vođa nam se smeši

dok ga primaju nasmešeni stranci

i tapšu ga po ramenu,

Nemci i Amerikanci.

Ruke su mu bele,

jer nisu ništa teže

držale od kašike,

ali on ima mudrost i znanje,

duboko u sebi, svi znamo

da je to jedno veliko sranje

Medijska halabuka

hapse se kriminalci i tajkuni

svako čudo traje tri dana,

taman toliko vremena treba

da se fotografišu političari,

a onda posle izvesnog vremena

pojeo je vuk magarca

i svi su opet složna braća,

ovde je najunosniji biznis

proizvodnja magle i dima

Vi braćo i sestre

što stojite ispred trafike

i od piva i loše trave se razvaljujete,

vi momci iz kraja

što igrate basket iza solitera,

vi penzosi iz parka

što igrate šestu partiju šaha,

vi slatke devojke

što sanjate o ljubavi i putovanjima

i vi deco što se igrate i bezbrižno rastete,

ne dajte drugima svoje dane i sate

ne lepite za druge plakate

i po štandovima ne delite flajere

tako samo stvarate

nove srpske careve

U ovom svetu, svi ljudi su isti

ne verujte onima koji kažu

da su veći i od samog života

odjebite odmah takvog skota,

jer ovde niko u politiku nije ušao

da pomogne narodu

već da sebi napuni džepove

i progura rodbinu.

Drpaj bato, sad il’ nikad!

Pa reci mi onda

zašto bi ti živeo

za njegovu veličinu?

Niko od njih

nije Patrijarh Pavle ili Jose Mujica

niko od njih nije tu

da bi vam bile veće plate

ne zanima ih kako živite

i što stalno otplaćujete rate,

oni bi samo svoje apetite da zadovolje

i potpuno im je normalno

da vas sve kao ovce vode

na šišanje i klanje,

žedne preko vode da vas prevezu

dok narod odeću krpi

elita bi nešto da drpi

makar neki stan u Beogradu

kuću na moru ili privatnu fabriku,

elita je ta koja se pita

a narodu sledi velika kita

Bolan je to seks

u kome političari narod jebu

uživanje je jednostrano,

a naš narod je čudan

što ga više jebu

više će da glasa za njih

Nesloga nas ubija

svako želi propast

za sestru ili brata,

solidarnost je na nuli

zato kvarni političar

i može sve da nas guli

Nema nam spasa

sve dok narod veruje medijima

i uzaludno glasa,

okrenimo se jedni drugima

a ne narodnim pastirima,

pogledajmo u svet

novim očima

NEMOJ TO DA RADIŠ NIKOLA

Nemoj nikada da voliš Nikola

jer ćeš patiti kao životinja,

nemoj nikada da ne voliš Nikola

jer ćeš biti leš koji hoda

Nemoj da si menadžer Nikola

bogati japi koji zlostavlja radnike

ljudi će da te mrze Nikola

Nemoj da si prosjak Nikola

prosjaci zaudaraju i smrde

lepe i negovane žene

beže od njih užasnute

Nemoj da si prost Nikola

niko ne voli prostake,

nemoj da si složen Nikola

svi će misliti da se foliraš

Nemoj da imaš prijatelje Nikola

oni će te prvi zajebati

i izneveriće sva tvoja očekivanja,

nemoj da nemaš prijatelje Nikola

ostaćeš sam kao panj

dok su napolju bašte, pivo i maj

Nemoj da si kukavica Nikola

kukavice odmah šutiraju i gaze

kada đubrad osete krv – navale još jače,

ali nemoj ni da si ludo hrabar

poginućeš za pet sekundi

i vrlo brzo zaboraviće ti ime

Ne juri žene Nikola

nikako nemoj da ih juriš

samo ćeš ostati

prazan i go

kao od majke rođen

Nemoj da ne juriš žene Nikola.

Kakav bi ti bio život

kada ne bi išao za njihovim mirisom?

Da li ima išta lepše

od načina na koji hodaju?

Nemoj da piješ Nikola

ne pravi budalu od sebe

ljudi to ne vole,

ali ovaj svet je ionako sjeban

i zato, nemoj da si trezan Nikola

u ovom svetu

samo su budale uvek trezne

i zato uzmi piće,

ma ko budale jebe

Nemoj da pušiš Nikola

pušenje izaziva rak,

nemoj da si pička Nikola

zapali tu cigaru i uživaj

posle petog pića,

dok prijatna lica

se ređaju u tami kluba

Ne duvaj Maru Nikola

bićeš spor i otromboljen,

obavezno duvaj Maru

dok te prijatno

ne zvekne u VuGla

Nemoj da imaš decu Nikola

smetaće ti buka i obaveze,

nemoj da nemaš decu Nikola

nedostajaće ti mali ljudi

koji stalno nešto zapitkuju

Šta će ti kola Nikola?

Samo ćeš se nervirati dok voziš

i čekaćeš da se upali zeleno svetlo.

Kako ćeš bez kola Nikola?

Zar večito da se guraš u prevozu?

Nemoj da pišeš poeziju Nikola

pojaviće se Lokalni Pajser iz kafane

koji će da te popljuje

i da ti samouvereno kaže

da je sve što pišeš teško sranje

Kako će ljudi

bez tvoje pesme Nikola?

Uzmi im nešto drugo,

ali nikako im ne uzimaj stihove

daj im redovnu dozu pravo u venu

dok žurka još traje

i dok reflektori

zauvek ne potamne

Milan Mijatović je predstavnik organizacije Poezin. Organizacija Poezin se bavi razvojem slam scene u Beogradu. Sve o aktivnostima Poezina možete saznati na sajtu:

http://www.slamstudio.org/

Van slam aktivizma, radi kao samostalni sistem administrator u preduzeću i završio je odsek za turizmologiju na PMF-u u Novom Sadu.

Živi, radi i piše u Beogradu.

Slemuje svuda gde ga pozovu.

U TRENUTKU DOK OVO PIŠEM

iza sebe imam

13 569 dana,

325 565 sati,

19 539 360 minuta, i

1 172 361 600 sekundi

koje bezglavo odlaze u nepovrat

dok premještam misao u novi red.

u mojim godinama

Janis Joplin je

već deset godina mrtva.

Dolly Parton je godinu dana na antidepresivima

zbog histerektomije,

nakon koje je pokušala

samoubojstvo.

Josip Broz izdržava prvu od 5,5 godina robije,

a Leposava Kangrga,

kći Milana Kangrge, pravoslavca,

i Kate Vuksan, katolkinje,

krštena u pravoslavnoj crkvi,

kasnije poznatija kao Bela Krleža

već šesnaest godina ljubuje

s još poznatijim Miroslavom.

o kojemu sad i ovdje

neće biti riječi.

manje je poznata činjenica

da sa 37

moja majka hrani dvoja gladna usta,

dok panonski mornar već neko vrijeme pjevuši pjesmu

o vasi ladačkom

čiji ih je otac hranio sedam, a majka umrla s trideset i nešto,

moguće, također,

sedam.

i brinem se:

svi su ovi ljudi

u mojim godinama

već napravili velike korake za čovječanstvo.

a ja pokušavam uhvatiti trenutak u vremenu

i napraviti mali korak

prije nego me gravitacija

tresne o zemlju.

SUBOTOM UVEČER NE IDEŠ U DISKO

subotom uvečer ne ideš u disko.

odavno već nemaš društveni život, izgubio se

u propalim brakovima tvojih prijateljica,

razbacanim igračkama njihove djece,

vrtićima, školi, školskim zadaćama,

nagomilanim kilogramima,

podočnjacima od sto noći nesanice,

u knjigama što se, nepročitane,

gomilaju na tvom noćnom ormariću

i čekaju da netko s njih obriše prst debeo sloj prašine.

subotom uvečer ne ideš nikuda.

jednostavno si preumorna za bilo kakve aktivnosti

osim rušenja u krevet

i nadanja da će noć ispred tebe biti ispunjena

narkotičnim, dubokim snom.

nemaš snage ni da namjestiš posteljinu

nego liježeš direktno u razbacan krevet,

a oduvijek si mrzila zgužvane deke i pazila

da se kut sa ceduljom obavezno nađe ispod nogu.

subotom uvečer ne sluša ti se muzika i ne pije alkohol.

ne možeš se sjetiti posljednjeg puta kad si

učinila nešto takvo;

odjeća za izlaske ti je, ionako, već odavno pretijesna,

ne sjećaš se kad si zadnji put stavila šminku,

i zamisli, prerasle su te srednjoškolke što se tamo,

večeras,

ljube sa svojim prištavim srednjoškolcima.

subotom uvečer ne ideš u disko

i nedjeljom ujutro te ne boli glava.

ne grliš više wc školjku, nema lupanja srca u grlu,

nema kajanja zbog usputnog seksa u wc-u lokala,

ništa od toga više nije tvoje.

umjesto toga, mirno stružeš kuhačom po dnu lonca s rižom,

slušaš duhovne poruke s trećeg programa hrvatskoga radija

i čekaš da počne nedjeljna nervoza

pred ponedjeljak.

POTRAŽI ME U PREDGRAĐU

nisam ti ja doris dragović, pa da mi za sriću

malo triba.

meni treba puno.

ja sam žena od trideset i kusur

na pragu hormonalnog disbalansa,

s kvrgavom geografijom prošlosti na leđima,

mentalno neuravnotežena,

fiziološki podlegla gravitaciji

i virtualnim sobama za upoznavanje sjebanih muškaraca,

kvazi-intelektualaca, pjesnika i promašenih slučajeva,

čiji su sretni dani kao i moji

zaglavili u pluskvamperfektu.

nisam niti mišo kovač, koji plače kako nema više

razloga da živi.

ne mogu si ja priuštiti suze,

ispred mene još je puno godina neplaćenog stambenog kredita,

vraćanja dugova po kreditnim karticama,

školovanja djece s lošim pokazateljima u perspektivi,

puno kilometara na posao i s posla,

znojnih pazuha u trinaestici,

tečajeva grnčarstva, oslikavanja svile, kuhanja,

čajanki s razvedenim sredovječnim ženama,

koje, puštene s lanca,

maštaju samo o seksu na jednu noć,

a onda mjesecima plaču radi slomljenog srca.

nisam niti jasna zlokić, pa da skitam od sela do sela.

nemam ti ja novaca za to, vremena su teška,

nije više ono što je nekad bilo.

sad se jedva sastavlja kraj sa krajem,

već sam tri godine u istim zimskim cipelama,

a i kaput pamti neke bolje dane.

ja sam ti više nešto kao meri cetinić;

potraži me u predgrađu.

živim pored ranžirnog kolodvora na zapadu

i svako jutro, zacementirana u svojoj statici,

iz kreveta slušam kloparanje vagona po čeličnim tračnicama

koji dolaze iz nekih krajeva svijeta

do kojih ja, sad je već sasvim izvjesno,

nikad neću stići.

Lidija Deduš

Ima 37 godina, poeziju piše dvije, pjesme su joj objavljivane u časopisu Knjigomat.

Živi u Varaždinu i od početka 2014.g. je član Varaždinskog književnog društva.

epifanija i (не)моћ

propala sam sebi sa srca
pravo u provaliju trule utrobe
napila sam se u želucu
krvi njihovog boga sa komode
grebala sam sebi creva
sakrila sam se u sebe
i neokovanim okovala se okovima
bilo je to kada sam gazila po tuđim grobovima
da bih došla do krvi svoje krvi pod mermernim svodom
i čekala sam boga
na sve strane su smrdeli crkotina i proleće
vetar ih je mutio u gustu smešu života i smrti
čula sam da bog sa komode kaže
kaže
da je biti čist biti netaknut biti nečovek
ulaznica za raj
kao da je lunapark ili autobus
čekala sam boga da mi nešto kaže
čekala sam u ulicama mrtvih
čekala sam dok se nebo nije pretvorilo u gustu crninu
nad beskrajnim njivama koje čekaju da se u njih ukopa grad večnosti

u zoru
našla sam boga
pijanog u jarku pored flaše vinjaka držao je knjigu
pitala sam ga je li dobro
rekao je da nije tako planirao nije tako zapisano
rekao je da nije hteo neljude da nije hteo okove
rekao je budi čovek rekao je pokidaj okove
rekao je da se sve otelo kontroli palo mu na grbaču srušilo ga u jarak
nisi ti kriv rekla sam mu
oni su topili vosak i gazili hram prljavim cipelama bacali pare za put u raj
kao da je all- inclusive aranžman

bog je tada ustao uzeo vinjak i skinuo svoje okove
rekao mi je da je sad na meni
i nestao

bilo je to kada je počela kiša
rastapala se grobljanska zemlja mrtvi su gutali blato
istrčala sam iz sebe
i bacila okove kraj groba krvi svoje krvi pod mermernim svodom

smrt grada u sedam glava

I

žene otežalih grudi
i drveće otežalih plodova
i duše otežalih strahova
tegle svoje senke po ulicama

ulicama grada o kom je

nekada rečeno nešto
veliko. važno.

a grad je umro.
umro, i sahranili su ga-
na gradskom groblju

ostala je samo senka
samo sećanje na grad o kom je
nekada rečeno nešto
a nešto je obično ništa

II
debele žene su plesale
gole u bazenima
u vodenim su telima
slavile svoje postojanje

(meni se to gadilo, ali sam ih ipak gledao)

debele žene su ležale
beli kitovi nasukani na obale bazena
mazale su svoja debela tela
smejale se iz dubine svog sala

(tako sjajne, ličile su na puding od vanile)

debele žene su znale
znale su da je umro grad
znale su da ga sahranjuju
znale su da neće imati kud

(ali nisu marile)

III
pukovnik koji je pobio
dvanaestoro dece
jednu ženu bez noge
dva psa
i šestoro muškaraca bez brade i

sedi pored radijatora

pukovnik koji je voleo
svoje dete
jednu ženu
pet mačaka
i nekoliko muškaraca iz škole i

sedi pored radijatora

pukovnik koji je voleo i ubijao

decu i žene i životinje i muškarce
zna da je grad umro
zna da ga sahranjuju i

visi pored radijatora

IV
skuvala je ručak
koji je smrdeo na trulež
kao i njen muž
znala je ona vrlo dobro šta je bilo sa gradom
samo je nije bilo briga
zato što je muž opet kasnio
zato što je menstruacija opet kasnila
zato što je uvek kasnilo sve
samo je grad prerano umro

V
ona se vraća kući
krv joj se sliva niz nogu
dala je nekom nešto sad bi to da vrati
neke stvari ne vraćaš ili ne daješ
kaže ona sebi

plakala je, sada mora da ćuti
da ne bi neko video
čini joj se da svi znaju
svi je gledaju
čudno

ona ne zna da je grad umro
ona ne zna da su ga sahranili
ne može ni da zna
još uvek je dete, a nije više dete

VI
nije se dogodilo ništa
između mene i mene
samo strah i tišina
i možda malo besa

šoljica kafe
omiljena pesma
i ta strašna vest

eto samo to

između mene i mene, u 06:51
inače ništa, inače smo udaljeni eonima
nikada nisam poznavao nekoga tako malo kao sebe

ali sada smo znali da je grad mrtav
da su ga sahranili
i plakali smo zajedno

VII
hodali smo pognutih glava
u tišini
nosili smo sanduk
u njemu je ležao grad
ležao je na purpurnom pokrovu
plakali smo nad gradom
sami smo krivi
sami smo ga pucali, kidali, žvakali, gazili
umro je grad

a gradovi umiru u nama

23.3.

 “ Sur la terre
La terre qui est un astre“
puniš mi pluća vazduhom koji miriše na crveno zlato
kao mlečni put koji mi razliješ po dlanovima kada ih staviš na svoje
skidaš sa mene moru i strah
pod mlakim svetlom pokislih bandera i monitora
zaronio si duboko u nepregledne okeane mojih očiju
i sa odvažnošću viteza ili ludaka
započeo rat sa demonima i zaglušujućim urlicima
započeo rat sa urokom zenica mojih predaka
rasteglio si mi dušu i smestio se duboko i tu podigao tvrđavu
ti si njen gospodar
esencijom kivija poljubaca robovlasnika
potvrđuješ svoje vlasništvo
dok mi se kosa rasipa niz pršljenove koji drhte kao vezuv onog vrelog avgusta

kao leptiru, prosuo si po meni mašak
kao leptir, ako ga skineš, umreću

Poslednji dani

Budim se pre tebe.

Osećam kako se zemlja kreće
Osećam svaku punu kap vode
Dok mi propada u pore
Pore, crne rupe tela
Osećam svoje zglobove kako škripe
Osećam sebe

U kuhinji.

               Cepam koru pomorandže
Slušam kako se žilice cepaju od mesa
Kiseli sok mi se razliva među zube
Moje zube      moje zube

Na podu.

Tvoja odeća je svuda
Mirišem sećanje na tebe
Muka mi je

Ovo su naši poslednji dani

Bojim se prolaznosti.
Bojim se neprolaznosti.
Pored tebe. 

            Uvukao si mi se u kanale
Oko stisnutih očiju
Žmurim da pobegnem
Od tebe
Do sebe
Žmurim da pobegnem

   Žmurim.

hipersomnija

Moj otac je imao hemofiličnog psa
Nazvala sam ga Aleksej

Ja sam imala beskrajan umor
Nisam ga nikako nazvala
Samo sam ga teglila svuda
U kapcima, u rukama, u kolenima

Išao je svuda sa mnom

 
Umarao me je umor

Propadala sam u ponor jastuka
Gušila se u ustajalom vazduhu sobe
Okretala sa grčevima i groznicom

Pustila sam da lije iz mene
Umor
Kao iz očevog hemofiličnog psa
Krv
Niz jastuk

Teodora Gavrilović, 20 godina.
Studira književnost, sanja o Maroku, naivno veruje piscima i sineastima.

samo intimno

meteoropato

ovo je posljednji put
da ti skrećem pažnju
da me nema
nadam se da će biti uslišena

ostarili smo svi
jer nismo bili dovoljno bliski
isključi me s aparata intimno
onako kako samo ti znaš

da me prođu trnci kao nekad

mljet

jačaju mi kosti
izlazi sunce
kao da znam da mi jačaju kosti
gledam u alepske borove
bilo bi lijepo biti jedan od njih
makar me posjekli

slabe mi kosti
zalazi sunce
kao da znam da mi slabe kosti
čitam knjige
bilo bi lijepo biti jedna od njih
makar me pročitali

lavandino ulje naiskap

od mene nema više ništa
možeš da me ostaviš u berlinu
a ti stoljećima čitaj knjige
koje više niko s polica ne diže

odlasci u lavandu poslije kojih poželiš
da te neko zaustavi na ulici
i kaže da si tu više
nego prošle godine

vidiš da se oporavljam
od toga što me poznaješ
treba za to imati i mjesto i vrijeme
a ja nemam niti jedno

labradorska struja

jesi li čuo šta se dešava u tvojoj glavi
kažu da tamo više ne uspijeva ni korov
ni vrijeme ne voli da se provodi s tobom
ionako kasnim tri ničea ali mi slušamo slavinu
ne obraćaj pažnju ja sam ovdje samo istinski

krv mi miriše na nekoga ko diše sporo
volim kako slika na zidu zalazi
u tvoju kosu pod pritiskom apatije
imam nešto da ti kažem
ali čekaćemo da svane u kvebeku

voljela bih da sad ne sjedimo ovdje
da ja ne razmišljam o lavandi a ti o poslu
voljela bih da malo rjeđe postojimo
i češće idemo u šetnju
ali ne diše sve što umire i tebe sam to naučila

kako mi stoji ova čaša vode i mandarina
je li me takvu voliš ili samo kad nisam tu
kad sve zađe u tebe ja gledaću svoje ruke
šta god da uradiš mene više nema
ali o tome ćemo ipak kad svane u kvebeku

čempresi

ja nisam ovdje ako nisam tamo
ako mi zadrhti usna
ti samo pomisli na lavandu
ako malo bolje osjetiš
sve je stvar ničega

na mjestu gdje sam se čula
sad je hrpa trulih jabuka
ruke kojih sam se sjećala
sad su vlažna mahovina

čempresi koji su mi ulili dubokoumnost
sad su pojam lakomislenosti
nikome nisam priznala
kad sam radila na sebi
radilo se o van gogu

djevojčica sa šibicama

napravili su boga s plućima od novina
napravili su boga s ekranom kao licem
zatim odano pali su na koljena

napravili su boga koji je govorio
ono što gusta pjena njihovog mozga misli
zatim dugo gledali su u nebo

neka vam svima
televizor osvjetljava put
ja odlazim imam šibice

odlazak u svijest i povijest

neko mora i da češlja bršljan
dok mu kičmu pripremaju za vodopad
kao da nisam znala šta me čeka
kad sam nogom kročila u svijest

od tebe očekujem samo
da kad legneš ne misliš na mene
nego na moje očajne magnolije
tuđom rukom lišene moje mizerne rutine
samo učini moje biljke srećnim

i ja ponekad mislim na ljude koji ne ostanu
češće nego na ljude koji odu
ponekad im posvetim nešto
dovoljno moje da bude i njihovo
često im u nosnicama sačuvam
miris svog prvog pada u provansu

oni koji ne ostanu najljepše izgledaju
dok se voziš pored polja suncokreta
ti znaš koliko mi znači lavanda
oni koji ne ostanu najljepše izgledaju
kad nikad više ne prođeš poljem maka

nemoj sarajevo

nemoj sarajevo

nemoj taj čaj
to znači da ćeš poslije plakati
nisam još uvijek spremna
da te dotaknem da te utješim

ma i ti ljudi
i to prođe kao da im nikada
nisi rekao da se obuku toplije
ne tone venecija mi se mijenjamo

nemoj sarajevo

nemoj ovaj put
na redu je da budemo u redu
teško smo bolesni
ali nećemo umrijeti od monotonije

ne depersonaliziraj mi se tako
kad uđeš u prazan stan
barem je negdje daleko more
a mi smo najbolji talas od svih

nemoj sarajevo

nemoj to nebo
sačekaj još dvadeset minuta
da neko pregazi orah na trotoaru
o tome ćemo u afektima

izgledamo deset godina tragičnije
umjetnost od tebe čini umjetnost
udahni punim idućima
valja nahraniti sve ptice i ne ostati tužan

nemoj sarajevo

bolja polovina

završila sam u smeću
sa vrećicama čaja,
osjećanjima i viklerima
neke nesrećne žene

narandžina kora prisvojila je
moje tužne očne jabučice
ljuske oraha pustile su korijenje
u moju stanjenu kosu
pilule isteklog roka
pripisale su mi terapiju

nije me prljava voda
nosila zajedno s flašama i opušcima
dok lije kiša da bi mi ti rekao
da ne znam šta ću od života

ja sam nervni završetak
svih tih kiša
asfalt je oduvijek bio
moja bolja polovina

oda anhedoniji

reci orasima
da me ne razbijaju
moljcima da me ne izjedaju
uzalud ih šalješ
ni tako neću pored tebe spavati

reci im
da me ne prave
od gline, žice i drveta
uzalud se trude
ni tako me nećeš imati

reci životu
da me ne okružuje
uzalud mi praviš
sirup od zove
ni tako neću živjeti

reci mi
da se pustim
uzalud se molim
ni tako se neću zavoljeti

emma sofić

20 godina, bavi se fotografijom kad nema snage za poeziju.

Prva veštica koju sam ugledala sam bila ja

Probudila se u meni po zalasku sunca

Kao bodljikava ptica od uznemirenih prozora i strmih stepenica

Zamagljena

Namrštena

Gledala je kako kiša ljubi terasu

pa zaspala

Beleg

Nema više

u meni

apstraktnog momenta besmrtnosti.

Svetlost je sve slabija

zato što je novembar

i ja živim

u samom dnu

sive zgrade.

Beleg je nestao.

Jer sam ga ubila.

Zastrašena čeljustima preljubaznih ptica.

Izjava:

hodala sam kroz blato

i kroz šuštave parkove

u sandalama bez štikle

ljudi nije bilo

samo mi je jedna starica pozajmila bicikl

Grad je bio skladište slika.

Čaršav se vijorio na vetru

Pomislila sam da će vam zgrade izgoreti na suncu

Ali su samo stajale tamno sive kao stari pepeo

Ljudi bodljikavi

Prozori uznemireni

Prozori pogubni

Iza svakih vrata niz pobeđenih umrtvljenih slika

i šum koji sam napravila gutajući strah

povratio je udove na svoja mesta

ulicom idući ukoso

ušla sam u prvu levo

tu sam srela usamljenog čoveka

koji drhti

Osmeh koji krvari nije više osmeh rekao je

Ko pali šibicu da žrtvuje mrave, postaje strah od vukova.

Pobuna

Unutrašnje

Prigušene

Grmljavine

Prelivaju se

Ka tonovima kajsije i šljive

Dok šetam

Taj siroti čovek

Smrznutih prstiju

Na stepeništu prljavih

Podzemnih prolaza

Mora da se pita

Na čijoj sam strani

U hladnoj večeri

Čak i smežurani list

Ima malu modricu na omamljenom srcu

Na ivici betonske šume

Posve nezapažena

Ja sam sitna smicalica

Pozivam se na zakone mirisnih krošnji

I dižem pesnicu protiv imperatora.

Bajalica

Neka

Iz mog ormara

Izleću čavke

I uzduge debate obeduju na terasi

Dečaci iz prizemlja

Prave kolaže

Od njihovog perja

Nežne poruke

Koje su prošle

Kroz kablove

Obrišu

Lagani dodiri

Umornih prstiju

Iz memorije sitnih robota.

Putnici

Menjaju balone za kifle

U gradskom prevozu

Brzi hodači i biznismeni

Miluju majušne sove na prašnjavim tavanima

Jedan čovek i jedna žena

Hodaju na štulama

Pejzaži da ne budu

Puka mreža podataka

Dragana Mokan, Zrenjanin, 1981.           

Objavila zbirku pesama „Kako mi je prošlo vreme“  (Biblioteka „Žarko Zrenjanin“, Zrenjanin, 2003).

Poeziju i prozu objavljivala u časopisima : Put, Ulaznica, Most, Sveske, Savremenik, Orbis, Latica, Sykoli, Natron, Zeleni konj.

Caracas

Zatječem se u rajskom vrtu, preplavljen snoviđenjem, sporo udišući vreli zrak, otirući znoj sa čela i tijela

Stojim i osluškujem sasvim nepoznate zvukove, mada mi se povremeno čine prepoznatljivima i čudim se, s vremena na vrijeme, kako sam se ja baš tu zatekao, ovdje ispod razgranatog drveća

Ne nalazim odgovora, pa ni onda kada se razbuktaju zvuci neugode i neke daleke, još uvijek nejasne opasnosti

Osuđen sam na čekanje zadnjeg zvuka roga a mogao sam biti u Caracasu, s ponešto zlata u džepu i bez mnogo promišljanja što donosi sutrašnji dan

Da, mogao sam biti tamo i živjeti život drugog čovjeka, čovjeka iz Caracasa

No, ostao sam, uljuljkan lažnim mirom rajskog vrta i sada, evo iščekujem teški zvuk roga koji će odvesti i udaljiti od sjena ispod bogatih krošnji, koje ću istina, brzo zaboraviti, no vrijeme neću, ne mogu

Jesam li protratio cjelokupno pripadajuće mi vrijeme, lamentirajući o Južnom moru i mnogim plovidbama bez dosizanja željene obale ?

Da, jesam

Smiješim se kada pomislim na Caracas u kojemu nikada nisam bio, niti u mislima a mogao sam

Caracas  II

Zašto Caracas?

Ne znam, valjda mi se sviđa ime toga dalekoga grada iza svih mora i rijeka, vjerojatno samo to jer lijepo je ime Caracas

Prije gotovo dvadeset godina možda sam mogao postati novim građaninom tajnovita grada

Mogao sam živjeti s nepoznatim ljudima, vjerujem da bi mi vrijeme pomoglo da ih barem djelomično upoznam, barem da im zapamtim imena ako ne lica

Svoj bi stari život ostavio, pohranio u knjigu uspomena, povremeno je otvarajući kako bi se provjetrila i kada mi se Caracas ne bi sviđao, ali to bi bilo rijetko jer bi me Caracas srdačno grlio nakon takvih svađa i ja bi mu se prepuštao, ne misleći na sutra

Ali, zaslijepljen omamljivim mirisima rajska vrta, ostao sam, niti ne sluteći koliko ću kasnije očajno snatriti o dalekom gradu

Glava mi je u oblacima Caracasa a noge, noge su mi čvrsto ukopane u zlatni pijesak rajskog vrta ne puštaju me, zrnca mrmore, pripadaš nama a ne oblacima, nama i samo nama

Prije i ne čini se tako davno, prije nekih petnaestak ili više godina, pozvali su me na brod koji plovi u nepoznato, dok je vreli pijesak ustrajno grijao moja stopala, žestoko se sljubljujući s mojim prstima, koji su se instinktivno pomicali i lijevo i desno, ogrijani

Brod je otplovio, moje je ime prekriženo, ostao sam, duboko vjerujući u ispravnost odluke

Vrijeme me sustiže i šapuće, Caracas, Caracas, Caracas

Sklapam oči i jasno se opažam u polumraku španjolskih trijemova, u mnoštvu, u buci, da, to sam ja, neki drugi ja, znojan, s mokrom košuljom, ispijam piće, osjećajući blizinu žene koja sjedi pored mene, smiješim joj se, ona se zagleda u moje oči, primičući se bliže

Caracas, to je Caracas i netko drugi tko sliči meni, dok ovdje sjedim u rajskom vrtu tonući u zlatni pijesak sve dublje

Pijesak

Utonuo sam u pijesak do vrata, tek mi se glava izdvaja iznad horizonta zlatnine

Još mogu disati, mogu i sanjati o onome gradu, toliko dalekom da ga ne mogu ni zamisliti, ne mogu si dočarati niti jedan jasni detalj vedute

Caracas, Caracas, grad u daljini, grad gdje sam se mogao spasiti i postati i ostati ono što jesam, anonimni pjesnik, netko i nitko s puno prostora unaokolo

Žmirkam, pijesak mi zasipa oči, pokušava me odvojiti na silu od misli što me drže živim

Caracas, Caracas

Pijesak prijeti, nasilan je, što će mi taj grad u glavi ispod ovog veličanstvenog drveća?

Zašto uopće pomišljam o daljini kada ovdje imam gotovo sve?

Tijelo mi je zarobljeno no još mi je duh slobodan, šapćem tiho pijesku a on me grčevitim trzajima sve snažnije zatrpava i već su i i usta pokrivena i gušim se, no oči još vide i sanjaju grad

Izbor

Doista, sve je na čovjeku, sam može odabrati, odlučiti i krenuti na svoju stranu, recimo prema Caracasu, otploviti dugom, jednoličnom plovidbom i sustići svoj grad

Izbor je neometan, posve slobodan, no gotovo se nikada ne stiže na pravo odredište, zavaraju nas detalji scenografije vrta i ostajemo zauvijek, tek nam duša katkada odluta i onda se nerijetko vrati razočarana, zašto se nismo otisnuli?

Je li dovoljno objesiti fotografiju grada na bjelinu zida i bar se malo zadovoljiti?

Ne znam, ne vjerujem, duh grada živi daleko kao i grad, fotografija je tek iluzija

Iluzija, kako smo mogli biti negdje daleko i živjeti drugi, čini nam se i svrhovitiji  život ne misleći na prošlost i onaj život ispod grana na zlatnom pijesku

Prije petnaest godina imao sam kartu za Caracas a sada me sustavno guši pijesak, ljuteći se, ne misli na te gluposti, odabrao si, ja sam tvoj izbor, pijesak koji ti navire kroz usta, ja sam tvoj izbor

Noć poslije svega

Možda će mi noć donijeti predah i možda me pijesak neće posve prekriti

Možda, kaže pijesak, sve ovisi o Caracasu, sve ovisi o njemu

Noć je blago dobrostiva, prepuna milosti, tako trebam predah

Toliko me misli o Caracasu iscrpljuju, želim predahnuti, udahnuti sporo zrak i zaspati, ne sanjajući ništa, tek bijelu prazninu sna, ravnomjernu i dosadnu

Misli se roje, množe, utrkuju se međusobno, buče, dok i dalje sve dublje tonem u pijesak

Samo je pitanje trenutka kada će me pijesak prekriti

Odlazak

Želim otići iz svoga svakodnevnoga života i skriti se u neki nepoznati detalj i tamo proživjeti svoje posljednje godine, nadajući se ipak nekakvoj promjeni, bilo kakvoj, koja bi ovaj sivi, nevidljivi život učinila drugačijim, možda slojevitijim i s pomno odabranim sitnicama

Doista se želim osloboditi okova ovoga, stvarna, dosadna i neprimjerena života, nitko s njim nije zadovoljan, pa niti ja, njegov tvorac

Kakvi su zvuci Caracasa?

Opijaju li stanovnike?

Otišao sam a tijelo mi je ostalo, podijeljen sam, razdijeljen na polovice, jednu što pripada Caracasu i drugu od rajskog vrta

Dvije sam polovice, nejednake i nepravedne, slabe, krhke, grubo odvojene a ja sam samo jedan i beživotan

Želim otići, makar i samo u mislima, utonuti u vlažne noći i osjetiti ruku žene zelenih očiju koja sjedi pored mene

Rub

Na rubu sam, doveden i svojom voljom do samoga procijepa, očekujući da me netko milostivo gurne u dubinu, u zaborav

Vruće je dok čekam izvršitelja moje kazne

Miran sam, uistinu, bez pomoći drugih dokoračao sam do ove linije i sada mogu samo čekati, izabranoga

Sjećam se detalja iz svoga djetinjstva

Slike davnog života izviru kao slabi izvor, jačajući kako razmišljam o njima

Svjetlost slabi, čekam, je li čekanje kazna?

San

Sanjao sam jednom nepoznati, neprepoznatljivi, prostrani grad, uzbudilo me je snoviđenje jer to je bio grad koji moram vidjeti jednom, bilo kada

Caracas, Caracas, odzvanjalo je ime, Caracas, Caracas

Čudna li davna sna?

Je li me doista neka čudnovata sudbina vodi daleko, bilo kada, pa i sada, kada mi kosa opada a okrunjen sam sjedinama

Rođen 1950. u Dežanovcu. U Zagrebu završio gimnaziju i apsolvirao na
Filozofskom fakultetu.
Od sredine sedamdesetih deluje kao slobodni novinar na planu kulture (likovna umjetnost i izdavaštvo), sarađujući s nizom dnevnih listova i
časopisa.
U istom razdoblju objavljuje prozu i poeziju u dnevnim novinama, časopisima i na 3. programu Hrvatskoga radija (niz
autorskih emisija u ciklusima ,,Poezija naglas“ i ,,Hrvatska proza“).
Zaposlen u Leksikografskom zavodu ,,Miroslav Krleža“.

Svetionik

Kažu da je nesreća sanjati belu košulju,

Zmije,

Mrtve ljude više šak i ne sanjam,

Ispadanje zuba je takođe…

Pravim dugu,

Tešku pauzu…

Nastavljam…

Možda odem na krstarenje,

Dugo, životno krstarenje,

Dok me ne zaborave,

Onda se vratim,

I glumim

Nekoga koga sam nekada poznavala,

Glumim nekog normalnog,

Koji od života želi da ga se nikad ne sete.

Bilo bi sjajno da imam svetionik,

Samo za sebe…

Sedela bih na dvadeset šestom stepeniku,

I razmišljala,

Bolje-prisećala se,

Da kao dete nikada nisam žudela za zakopanim blagom…

Materijalno me sputava…

Sve to pričam

Nekom gospodinu,

U liftu,

Verovatno mi je sused,

Verovatno me se plaši,

Najverovatnije da je ovo najduža vožnja u njegovom životu…

Sigurno je da mu je neprijatno,

Sigurno laže da me razume,

Najsigurnije da je ovo najviša zgrada,

Poput svetionika!

Primećujem da nosi pune kese hrane,

Cigareta,

Flaširanih voda.

Pitam gospodina

Da li je počeo rat.

Klima glavom.

Možda sam predugo šetala,

Lutajući planirala krstarenje?

Prošlog rata

Roditelji su mi kupili kuče,

Mislili su da će mi to skrenuti pažnju,

Nisu znali da ih prisluškujem…

Bili su u pravu,

Zaista mi je pomoglo.

Sad mi nema pomoći

Na groblju će biti gužva,

Razmišljam nečujno.

Mnogi će tamo nositi i hranu,

Toviti se,

Dok insekti proždiru njihove stare,

Njihovu braću,

Njihove žene iz prvog braka,

Razmišljam naglas!

Lift staje,

Snažna detonacija ometa mi misli,

Čini mi se da se gospodin oseća spašeno.

Moj svetionik je srušen.

Rat je…

Nadanje u sutra

Kako dosadan dan!

Vetar nosi kroz grad tišinu…

Zvonjava telefona ostaje kao nadanje…

Dobro jutro.

Nakašljavam se,

Mirno sedam.

Kako ste spavali sinoć?

Ne mogu se setiti tačno svojih snova,

Kao da je bilo davno,

Već viđeno,

Kao nedorečeno…

Lepi ste mi danas,

Ta boja vam pristaje!

Tako ste fini!

Pomalo ćutljivi…

Mislite li da iz nesigurnosti izvire glupost?

Čini se,

Danas je dan istine.

Možemo se prošetati

Ovim popodnevom,

Ako niste previše zauzeti…

Imam dosta prijatelja,

Poznanika takođe,

To me raduje,

Ispunjava sigurnošću,

A vi,

Koliko ste vi razočarani u ljude?

Sparno je.

Teško.

Volite li letnji pljusak?

Leptire?

Plešete li?

Volim da zapisujem misli.

Pisaću o vama!

U tišini.

Raznišljajući o sutrašnjem jutru,

O senci meseca

U vašem nezainteresovanom osmehu.

Volite li grad?

Njegov miris?

…

Pitanja ponestaju…

Čini se,

Ovo je kraj našeg lutanja…

Onda,

Zbogom,

Sutra, kažu

Biće zabavnije…

Pesma o sirenama

Ništa,

Ništa,

I opet…

Okrećem stranicu

Nedostatak inspiracije.

Pitam se šta zapravo time postižem?

Moram napisati nešto

Što vredi!

Moram!

Punim čašu,

Ispijam,punim,

Okrećem stranicu

Ispijam…

Sve se vrti u krug.

Izdišem dim,

Udišem novi…

Moram postati pisac!

Nedostatak listova,

Vraćam se

Na stare,

Ionako neispisane.

Opet sve u krug….

Razmišljam o sirenama

Koje mornare odvlače

U blaženu smrt,

Svojom pesmom.

Ispijam čašu.

Onda

Im zavidim,

Imaju pesmu.

Izdišem dim…

Preostaje mi da ustanem,

Otrčim odavde

Odem u neku drugu zemlju,

Neko drugo vreme,

Možda se čak i zaljubim.

Opet sve u krug!

Inspiracije nema,

A haos,

On je svuda

Oko nas, mene i čaše,

Punim,

Ispijam,u mojoj glavi je haos,

I vrti se u krug…

U krug,

Ništa,

Hej,

Opet punim čašu,

Sirene su prošlost.

Možda ovaj krug i nije toliko loš!?

Koliko još?

Obuvanje neudobne obuće,

izlasci,

buđenja

svaki dan ranije,

teže,

hladnije,

snovi me ne opuštaju,

farbanje kose

boja kutije je laž

opet,

zašećereno mleko

pijem

mamurluci,

koka-kola u limenci

je bolja,

plastika,

čini se,

stalno se vraćamo

nečemu

grozan osećaj

u pupku,

novi ljudi,

stari ljudi,

rastanci,

čitulje sa lažnim podacima

kao i novosti

dnevne

svakodnevne,

kiša dobuje,

knjige skupljaju prašinu

kasno je,

život be takta

obigrava štampu

žuta boja

usko povezana,

toalet papir

tako nežan…

Gubim hemijske

i upaljače,

kosa brzo gori

i na smrad se možemo navići,

gubim ključeve,

skupljam markice

malo vrede

dinar

sto

dana

još

pa ponovo doček

kićenje jelke

lažni običaji,

neispunjena očekivanja

i slično,

merenja,

premeravanja,

jednaki delovi…

Sandra Lokas, iz Beograda, 1988.

Student Filološkog fakulteta, na katedri na kojoj su se i najhrabriji malo zadržali, za opštu književnost i teoriju književnosti. Odrastanje u liberalnoj porodici sa novinarima „stare garde“ (kako oni to vole da naglase, distancirajuci se od modernih tzv. spisatelja, koji agresorski ruže ovu, nekad korisnu i lepu profesiju), takođe je  imalo svog učinka u kreiranju amatersko spisateljske neuroze koja uporno odoleva mehanizmu vremena, batrgajući se nije počela da jenjava, i kao da je prkosila, ponekad suvoparnoj, teoriji. Stremljenja ka dostizanju večnosti kroz spisateljsku prizmu beskrajnih maštanja, je jedino merilo vrednosti, i pokretačka snaga.

Disciplina

Otkuca ponoć

Ulazin u sobu i ligan

Ura je prva

Plovin bogatin internetskin prostranstvima

Dva i po

Predivna talijanska šansona

Pet manje kvarat

Uživan u Balkanu

Nađoh njihove pisme

Slušan uz jako interesantnu arkadu

5:37

Pod palmom

Pod ladovinom palminom moj pijat gle desertna ikra

Trlja se mesom trlja zubnim vidi u ruci periska

Maska u ruci malom Lovri Barbari na licu smijeh

Babi upućen osmijeh na licu gle perika

A palmino lišće buja širi se kao mijeh

Dok ne otkloni bava blagost sjene te užareni me pogodi top

Tad užasne čuh urlike i krike i krš bitnosti mi svijeh

Iznad kuće ladovinom se širi korijenja snop

Ruje ustrajno i gradi gurkajući kuću izbivši je ovlaš

Raste gromada za majmune da se veru s palme u sobu mi na žilavu granu

Oni pršteći iznad ruševine kuće s monolitne odašilju palme urlik i krik

Pod takvom mišlju jezivom vizijom kako ladovini da se podaš

Periska malog Lovre ponos neki sanani

Da ustanem me nagna po stari školjaka plik

Kompleksni ciklus

Lepršavo vrijeme

Očusi nas razmaziše čokoladom s Barbadosa

Siluju za kakao podmazuju nas kakaom

Mi se prejedamo i nama postaje muka

Bježimo poput leptira

Uočljivi i maleni zračnoj puški

Lepršamo visinama

Gle! cvjetna polja

***

Naleti vjetra

U lice stiže miris

Blagoga mora

Depresija

Kada se na akcije ne vežu reakcije

Ruke akcije, udovi se klatare po prostoru…

I na zraku, u dohvatima se zapliću čineći čvorove

Koji se sunovraćaju na trup.

Sjedim i oko mene su stvari, a oštrina je u pozadini.

Zatim oči padaju na prostor, a oštrina je dalje.

Blagost razmazanih granica prostora i stvari

Miluje mi sljepoočnice:

Kada ništa ne išćemo od prostora, on postaje vrijeme, i kada ništa ne išćemo od vremena, ono postaje blagoslov.

Keko Prijatelj, rođen u Splitu, 10. 6. 1988. Poeziju su mu objavili u Vijencu, Zarezu, Poeziji i na Knjigomatu.

Prosek

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

Baš takve kao što si ti

Da jebeš

ali da nikad ne osetiš

i da ti jelo

nikada ne bude dovoljno slano

Ne želim ti sebe

Želim ti bolje

Želim ti prosek

Jer i prosek je za ljude

a ja za ljude nisam

Aplauz

nijedna pesma o tebi

nije bila dobra

jer ni nama nikada

nije bilo dobro

samo smo se zavaravali

jer smo bili lepi i plavi

arijevci

puštaš bradu

vid ti slabi

sve više slušaš

glasove u glavi

kasniš na vozove

koji su odavno prošli

suštinu popiješ

i zaspiš u zaboravu

šetala sam tako

jedan dan ceo dan

prošla ceo grad

jer bilo mi je glupo

da priznam da sam ispaljena

iz topa iz puške iz pištolja svoga dede

dobio si ga za osamnaesti

i pucao pravo u metu

otići ćete svi

ostaću samo ja

samo ja i ogledalo

samo ja i ruke

samo ja i stopala i kolena i kosa i obrve i tuđe smeđe oči

Moto

Može neka

kafa popodne

Može može

samo da se ne radi

Sve nešto gledam

Kako da se izmigoljim

Ne treba mi zauvek

Zauvek već imam

Izašla sam samo

Da potvrdim sebi

Da bila sam u pravu

Nadajući se da grešim

Izdeklamuj mi gradaciju bola

Ljuljam se u stolici

Kao da nešto čekam

Princip je ubio

Ali ne samo jednom

Jedan na jedan

To je bilo neko drugo vreme

Kada je rok znao šta radi

Sećam te se, crne vlasi

Prestala sam da te volim

Zato što si odrasla

Nisam imala koga da pazim

Ako me ne podsetiš da treba da doručkujem

Zaboraviću

Posle se onesvešćujem u biblioteci

I ne sećam se zašto

Prolaznici čudni me gledaju mamurnu

Smrdi im koža na dobro poznati miris autobuskih šipki

Jaka si samo na rečima

Uvek si bila nikad ih nisi

sprovela u delo

Pokušavam da shvatim
život ceo je slagalica

Nešto nije kako treba

Ovde nešto smrdi

(smrde ljudi)

Nešto nije u redu

Mućnem srcem pa sklopi sve

kockice

Polako ali sigurno

Ne treba mi grejalica

ne treba mi klima

Mene greje

FEN ZA KOSU

Mladost ode
U velikom gradu

Više ništa ne razumem

Cookie dough

Milo moje a šta ja da radim kada
padne mrak

Milo moje pa kako ću ja

ako odeš ako me ostaviš

Milo moje kome ću ja

praviti kolače

I dinstati junetinu milo moje

Ne radi mi to

Moram nekome

Da ispržim u tiganju povrće

I gde sad kvasac da stavim

Pitam se da li će da naraste

Ne leti to pauk

To leti njegova mreža

Hristina Mitić rođena je 1996. u Beogradu. Muzikom se bavi od svoje šeste godine. 2013. je maturirala u Srednjoj Muzičkoj školi “Vatroslav Lisinski” odsek klavir. Dobitnica je mnogih nagrada na republičkim i međunarodnim takmičenjima. Svoje srednjoškolsko obrazovanje završila je dve godine ranije. Trenutno studira na Pravnom Fakultetu Univerziteta u Beogradu. Aktivno se bavi poezijom od svoje 15. godine. Inspiraciju nalazi u realnom svetu koji interpetira u fikciju. Može se reći da njen prepoznatljivi način izražavanja u poeziji spada “Slam” pravac. Pesme su u početku bile u svojstvu ličnog dnevnika, da bi zatim počela da ih objavljuje na svom blogu. Trenutno radi na pisanju dramskog dela.

Sa sivog pločnika & drugih mesta još jednog Sandvikena

___________________________________
9:10 pm

Golub kaže da ne staje

Jer slepi miš živi

Maše krilima

Kuga poručuje – nećeš još dugo

Ženturača kaže – takav muškarac nije za sex

Široko polje – celofanski list živi

Gleda Sunce kroz prozor

Jer đubre živi

Iznutrica na pločniku

9:14 pm

_______________________________________________________

9:16 pm

Pobedićeš nećeš

Sterilna čaša za mokraću

Čovek sa parama

Gvozdenim na stazi

Od ovog dana

Do sutra

U glavi metak

Na klupi

Ispred klanice jede hamburger

Prodavnica iznutrica

A on moli za gutljaj

9:18 pm

________________________________________________________

9:19 pm

Čizma podgojena butkama

Svinjske i teleće

Sa mozgovima slične strukture

U paru i fetusi

Na točkovima

Razvaljena međunožja guraju

Vrišti i nabija na nos

Smrad učmalosti

9:21 pm

____________________________________________________

9:23 pm

Da ustane plavi prozor

i pozdravi crveni

jer skočiti preko krošnje

na beton

jako kao misao

kada stoji i pokušava

da izađe iz rascepa

na temenu

oko gleda da nestane

___________________________________________________

9:25 pm

koja je pesma na groblju vešanih

samo crna poput šugavog psa

koji čeprka po utrobi

tražeći mumificirani ostatak

nečije ljubavi

9:26 pm

___________________________________________________

10:00 pm

Dok leži sunđer otvara usta

jede na niskom stolu

tanjir poskakuje

lampa namiguje

bubašvaba u ćošku živi

pauk pod ležajem

i mravi

a on misli

spava mi se

ustajem sutra

10:01 pm

____________________________________________________

10:02 pm

Kralj je došao u tamni vilajet

traži sunce

tamo gde je večni mrak

10:02 pm

____________________________________________________

10:04 pm

Nije muškarčina kada otvori prozor

na ekranu sa titlovima

i zatreperi

sa pločicama

za neko novo kupanje u peni

10:05 pm

_____________________________________________________

10:06 pm

Rudimenti neispranog mozga stoje ukopanih stopala

prsti dodiruju korenje

kapci namiguju zeleno i žuto u daljini

i dete marksisitičkih teorija

priključeno na aparate za životno održavanje

kap pada u oko

_____________________________________________________

10:11 pm

Neka druga budućnost čeka me

beži iz šake

pacov sa crnom dlakom i golim repom

jer on uvek zna

kada je trenutak

da jedan brod potone

10:11 pm
________________________________________________
26.11.2012.

*Sandviken is a locality and the seat of Sandviken Municipality in Gävleborg Country, Sweden with 22,965 inhabitants in 2010. It is situated about 25 km west of Gävle and lies approximately 190 km north of Stockholm. The rail journey to Stockholm takes about 2 hours and to Arlanda, Sweden´s main international airport, no more than 1.5 hours. Sandviken is the home town of the major high-technology Swedish engineering concern Sandvik and the main office of the company was located in Sandviken until January 2012 when it was moved to Stockholm. The company’s international activities, combined with the fact that there are more than 80 different nationalities in the municipality, give Sandviken an international air.

……………………………………..             (ciklus bez naziva, haiku pokušaj I)

________________________________

Dolazi jutrom

U središte avgusta

Zatvara kapke

________________________________

Akvarijum zri

Ona promatra staklo

Vreme prolazi

________________________________

Tonem lagano

Mrak mi nagriza kožu

Zemlja je gorka

________________________________

Čista tišina

Ispira sivu masu

Ispod bagrema

________________________________

Otvaram kavez

Na krilima proleća

Sloboda misli

________________________________

24.6.2013.

(kreativna radionica, Subotica)

…………………………….

on zove daleko u našoj usamljenosti

mrtvorođenče poželjeno

ima svoje ime

na vratima

broj

1

2

3

4

5

5

5

6

6

7

i tako eliptično na sred trake

nijedan ni jedan

jedan nijedan

samo on

koji se

čeka

1

2

3

4

5

6

7

8

9

0

u poslednjem trenutku

primičeš se sa dva slova ili nekoliko više

koje mi ti treba

koje ti mi treba

koje mi-mi-mi-mi-mi

miiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

tiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiiii

dok ležim

razmišljam

samo

o tvojim očima

slajdovi crno-belog filma

podvojena osoba

koja više ne zna koja je

koja u jednom trenutku želi da bude

na kraju ipak je subota ili nedelja

mi padamo

(ili je to samo moja mašta)

u jedinom delu sigurnosti

__________________________________________

7.12.2013.

8.30 pm

Veličanstveni Agvačero iz tužaljke kiše

Agvačero iz tužaljke

da li se plašiš da škripiš,

izgubiš ritam,

izgubiš masku,

izgubiš ravnotežu,

da se iznenada upleteš u tepih

i suncobran

Da li se pomalo plašiš mene

Da me iznenada ne zavoliš

Tam-tam šumi

Tam-tam betonske pustinje

Tam-tam plače

ostavili smo oči sagorele

od pomamne tišine čvora

plakali smo

i mozak je istekao bez reči

Ni David ni Veverica

među rukama našim i palčevima

među nogama golih krošnji

da li ti je dosadilo što ne možeš

da spavaš

da ležiš i brojiš zvezde sa plafona

dok namiguju

sa suncobranima

Za jedan zvezdolom

neka Veličanstvo pogleda mi u anus,

neka izvoli i pogleda u moja usta,

neka se smeje ako se plaši

Možda ako bacim sat

Možda ćeš tek tada moći da ustaneš

Da li se plašiš

Da li se plašiš crnog koje nije isto kao belo

Da li se plašiš da se mnogo više plašiš od mene

ako ustanem da te zagrlim

pre nego što skazaljke ubiju tvoje snove

veoma blizu podnožja

golog stabla

Plakali smo gledajući u odraz

sunca iz očiju

neka se smeje

Agvačero

lepi muzičar iz tužaljke kiše.

___________________________________________________

9.11.2012.

5.29 pm – 5.46 pm

Tačke na parkingu

Tuda prolazim svakodnevno

rezovima do cilja

korak po korak ulazim

i muve na lešu i ose

uvlače se jedući to meso

pored kontejnera sa natpisom ‘prijatno’

Gde si – pitanje je koje izlazi

podsvesno kao flešbek sna

od prekjuče

dok si me držao u naručju

suvom kožom na dlanovima

milujući uznemirenu utrobu

Izdiže se iznad u koloni

sa blokovima kvadratnog oblika

stojeći u srži

između linija

_________________________

1.05 am – 1.11 am

20.12.2011.

……………………………

Veliki fazan na ovom svetu stajao je na stolu.

Stoji već duže. Zatvoren.

Zlatno-žuti tonovi prekrivaju mu telo. Nema noge.

Nema glavu. Pokušavam da ga dosegnem.

Gledam. Svetlo pada. Tuče.

Prljavština maše. Okrećem pogled. Sivo je.

Žuto i zlatno ponekad odatle dolazi.

A on je zarobljen. Jednom će da skoči.

_______________________________________________

oko 8 pm

2.10.2012.

­­­­­­­

…………………………

sloboda koju imam ne može da traje

kao dokument izvađen iz fioke

prijatelji odlaze

odlazim i ja u ulicu

skrećem levo pa desno

nailazim na vrata gde me čeka

pozdrav sa svetom

a onda se probudim

shvatajući da zapravo ne živim

mrtvo telo na plahtama

cipralex xanax seroxat i ostali trankilizatori duše

kao adam u rano jutro budim se

gledam kroz prozor

sloboda koju imam zapravo nemam

ni dokument izvađen iz fioke

prijatelji pod navodnicima

i poneki slučajni prolaznici prisni

nestaju

odlazim i ja niz ulicu kontejnera

skrećem i ulećem

u rupe na trotoaru

razbijen pozdrav sa svetom

gde me čeka mrtvo telo

0.55 am – 1.04 am

____________________________

3.3.2014.

konačno i smrt

konačno i smrt

na rame običnog koji visi

niz potok presečena grkljana teku vimena iz kojih

razumevanje ulazi u zgradu gde ležim u jednoj

sunce se kreće nisko

električar je ostao s prstima na žici

gledam kako odlaze svi ti ljudi prolaze

izliva svoje poslednje mleko

ali voleo bih i mrtav skoro

izudaran datumima i pečatima

pomešano sa nešto krvi

ili četiri divlje patke u travu

više neću sedeti

nemam čaše i nemam životinje

nikog ne poznajem

ili posle mog vešanja prokrvariti ono crveno

sve ću ružno baciti

i siluete niz stepenice

a ne postojimo

________________________________

17.6.2013.

Autor pesama Vladimir Milojković, rođen 2. avgusta ’78 u Subotici gde živi i stvara.

Dobitnik treće nagrade na konkursu za ‘Najlepšu ljubavnu pesmu’ Doma kulture iz Ivanjice 1997./1998.  i tako postao najmlađi ikad nagrađeni tog konkursa. Selektor i recenzent bili su pesnici Duško Trifunović i Pero Zubac.

Prvo mesto na konkursu Američkog kutka iz Subotice povodom petogodišnjice osnivanja Kutka 2011. na temu `My American Dream` za pesmu na engleskom jeziku.

Konkurs `Seeking For A Poem` 2011./2012. u organizaciji časopisa `Diogen` i `la stanza del poeta` (Italija) gde je zastupljen sa 150 autora internacionalnog konkursa u posebnom izdanju časopisa `Diogen`.

Specijalna nagrada ΄Branislav Čeganjac΄ na konkursu za ‘Najlepšu ljubavnu pesmu’ 2011./2012. Doma kulture iz Ivanjice.

Nagrađeni na konkursu ’Trava’ 2012. godine.

Učesnik i nagrađeni na KG Open Poetry festivalu 2012. kao jedan od 16 odabranih autora.

Najuži izbor za nagradu ‘Zlatni Omnibus’ 2012. za neobjavljenu zbirku poezije.

Treća nagrada za poetsko-vizuelni performans ‘Poezin Slam’ 2013. godine.

Pohvala za poeziju na konkursu ‘Ulaznica 2013’.

Jedan od odabranih i nagrađenih autora na Evropskom fejsbuk pesničkom festivalu 2014.

Nagrada ‘Prvenac’ 2014. godine Studentskog kulturnog centra iz Kragujevca, za najbolju prvu neobjavljenu knjigu mladog autora do 35 godina, za zbirku poezije ‘Razgovor sa Hertom’.
Objavljivao u književnim časopisima `Jesenjin`, `Luča`, ‘Avangrad’, časopisu za kulturu ‘Karton’ i fanzinu ‘Librarion’ kao i u mnogim zbornicima poezije (značajniji su ‘Osvetljavanje’ 2013. i ‘Do zuba u vremenu’ – zbornik poezije socijalne tematike 2014.). Još kao srednjoškolac objavio prve pesme u časopisu Super-tin.

Više puta nastupao na večerima poezije: ‘Poezija u Kući’ (CK 13 NS), ΄Pesničenje΄ (BG), ΄Poetarium΄ (NS), ‘Poezin Slam’ (BG), ‘Argh’ (BG), ‘URLIK’ (SU).

Zastupljen u zajedničkoj zbirci radova ΄Radovi u Kući΄ (2012.) i ‘na ulici gaze bose ljude’ (2013.) učesnika radionice kreativnog pisanja u CK 13 u Novom Sadu sa pričama, pesmama i kolažima.

Pored književnosti uspešan i na polju slikarstva učestvujući na više zajedničkih izložbi slika (značajnije ‘Snovi’ 2007. – Subotica i ‘Proleće mladih 2009’ – Sombor) i umetničke fotografije (‘Magla’ 2013. – Subotica, ‘Serbia Raw’ 2014. – Beograd i ‘Magnetni polovi’ – Centar za kulturnu dekontaminaciju, Beograd 2014.)

Radi poetske, poetsko-vizuelne i vizuelne performanse po klubovima i galerijama.
Diplomirani profesor razredne nastave iz oblasti vizuelne kulture.

Nakon radionica kreativnog pisanja i rada na audiopoeziji tokom radionice u CK13 eksperimentiše i sa zvukom, radeći na prvim demo snimcima avangardne-eksperimentalne muzike.

Sve mi je tako sivo,
Ah, kad bih samo mogla suze da ronim.
Srce mi grobnu pustoš krije.
Takvu čežnju imam za onim
Kog, tačnije gledano, nikad ni bilo nije.

(prolog Ljubavnim pesmama)

Recept

Odagnaj strahove
I strah od strahova.
Biće svega dovoljno
Za još par godina.
I hleba u kutiji
I odela u ormanu.

Ne govori to je moje.
Sve ti je pozajmljeno.
Živi na odloženo i pogledaj
Koliko ti malo treba.
Skrasi se.
I neka ti kofer bude spreman.

Istina je to što kažu:
Ono što mora da dođe, doći će.
Ne hitaj u susret bolu.
A kad dođe,
Pogledaj mu mirno u oči.
Prolazan je kao i sreća.

Ne očekuj ništa.
I čuvaj brižljivo svoju tajnu.
Čak i brat će je odati
Ako mora da odluči ti ili on.
Neka ti senka bude saputnik.

Čisti svoju kuću.
I otpozdravljaj susedu.
Opravi ogradu
I zvono na vratima.
Pod krovom u međuvremenu
Čuvaj svoju ranu.

Pocepaj planove. Budi pametan
I drži se čuda.
Čuda su već ucrtana u veliki plan.
Odagnaj strahove
I strah od strahova.

Niko ne čeka

Svi moraju kući. Samo ja ne moram da moram.
Niko ne čeka da mu postavim jelo.
Niko ne kaže, dođi i sedi. Kako si samo umorna!
Niko mi ne seče hleb.

Niko ne zna kakva sam bila sa osamnaest.
Niko mi ne bere prvi jorgovan.
Niti čeka pod kišobranom na moj voz.

Nema nikog kome pod svetlošću lampe čitam
Šta Kinezi kažu o udovištvu:
„Onu koju voli Bog uzme k sebi
Radije nego da joj uzme voljenog“.

Po kiši…

Stojiš li i ti sad i tuguješ u jesen
Pred oknom koje magla rosi?
Prolaziš li i i ti sad napušten parkom
I puštaš da te vetar kao suvi list nosi…

Sediš li i ti dok lampa dugo gori
Pišeš duga pisma i bacaš ih u koš
Osluškuješ li kao ja napolju kad neko govori
I da pozvaće te neko nadaš li se još

Nema ni glasa. Sa prozora samo kaplje kiša.
Što se mene tiče: tako sama sam.
Kornjača koju čuvam najradije bih bila
I utonula u dubok zimski san.

Emigrantski monolog

Imadoh jednom lep zavičaj
Tako je pevao još izbeglica Hajne
Njegov beše pored Rajne
A moj je zapadnonemački kraj

Svi smo jednom imali zavičaj (vidi gore!)
Kog raznese oluja ili ubi mora
O ružice sa mojih polja
Snaga Kroz Radost* slomi te za kraj

Slavuji zamukli su u kraju mom
I potražili sebi drugi dom
I krici lešinara sad sve su bliže
Dok grob za grobom unedogled se niže

Nikad to više neće biti isto ono
Čak i ako promeni se stanje
Čak i ako bude zvonilo drago zvono
Čak i ako zveket noževa stane

Ponekad se osećam kao da
Krv u meni odavno je stala
Muči me ponekad nostalgija
Ali za čim – to ne bih znala…

*Snaga Kroz Radost – nacistička politička organizacija (1933-1945) osnovana u svrhu osmišljavanja, kontrole i nadgledanja zabave i slobodnog vremena nemačkog naroda. (prim.prev.)

Za jednog
Svi ostali su široko more.
Ali ti si luka.
Veruj mi i miran spavaj do zore,
Uvek ka tebi kormilari moja ruka.

I sve te bure i svaka muka
Ostaviše praznim jedra mog broda
Svi ostali su široka voda
Ali samo ti si luka.

Ti si svetionik. Krajnja postaja.
Svi drugi…To je talasa huka.
Zato, mili, spavaj mirno do kraja,

Jer ti si jedino luka.

Poslednji put

Ti ode. U mojoj sobi
Tvoja poslednja reč još zri.
Bledi sjaj blistavih časa
Osta tu. – Ali ode ti.

Dugo još čujem kako noga
Niz stepenik ti okleva da kroči
I dugo još osećam kako
Ka mom prozoru upireš oči.

Često još čujem nemuštu mi
Reč kako tone tupa,
Često još na vratima kako
Neko lupa. – Ali ode ti.

Moja najlepša pesma

Moja najlepša pesma?
Ne napisah ja nju.
Iz najdubljih ponora je pokuljala.
Oćutah je svu.

Rane godine

Napuštena
U barci noći
Bejah nošena
I nasukah se na obalu.
Štitih se od kiše naslonjena na oblake,
Od besnog vetra naslonjena na peščane dine.
Oslonca ne beše nigde
Osim u čudu.
Jedoh nedozrelo voće čežnje,
Pih vodu od koje se žedni
Strankinja, nemušta pred nepoznatim predelima
Smrzavah se kroz godine mraka.
Za zavičaj odabrah ljubav.

Mala razlika

Reče gospodinu Gudvilu
Jedan nemački emigrant:
„Naravno, isto je ako kažem
za zemlju land
i za zavičaj homeland
a i za pesmu poem, da znaš.
I naravno da vrlo sam happy
ali srećan i nisam baš.”

Poći ću u jesen

Poći ću u jesen
kad me suri oblaci žalosti
iz moje mladosti budu gonili.
Neće vijoriti zastave
niti se prolomiti fanfare
čuće se samo iz magle krik vrana
i ćutnja, ćutnja, ćutnja
uviće me kao skrama.
Poći ću kao što sam i došla.
Sama.

* prevela sa nemačkog jezika: Jelena Radovanović

Maša Kaleko – kratka biografija

Maša Kaleko je rođena kao Golda Malka Aufen 1907. u zapadnoj Galiciji, na tromeđi Rusije, Austrije i Pruske. Otac Rus i majka Austrijanka se venčavaju prema jevrejskom ritualu. Petnaest godina kasnije, nakon opštinskog venčanja svojih roditelja, već odrasla Golda dobija ima Maša Engel. 1928. se udaje za Saula Kaleka, učitelja hebrejskog, i počinje da se kreće u krugu berlinske umetničke avangarde. 1933.,  u vreme krajnje nepovoljno za objavljivanje jedne jevrejske pesnikinje, izlazi njena prva knjiga pesama, dve godine kasnije i druga. To su takoreći poslednji časovi Vajmarske Republike u atmosferi između dva svetska rata. Maša Kaleko je u to vreme poetski glas koji je nemoguće ne čuti – bez visokoparnih tonova, ležerna i realistična, duhovita, satirična i melanholična u isti mah.  Knjige doživaljavaju veliki uspeh, koji će se na žalost završiti i pre nego što je počeo. Maša Kaleko upoznaje jevrejskog muzikologa i dirigenta Šemja Vinavera, smrtno se zaljubljuje i razvodi se od prvog muža. Sa Šemjom dobija sina i par se venčava 1938. godine. Iste te godine porodica napušta Nemačku i seli se u Njujork. Emigracija je za Mašu Kaleko značila isto što i za mnoge druge pisce pre nje – gubitak tradicije, kulture, korena i pre svega jezika. U Americi, u ratnim godinama nemaštine i melanholije, njena poezija zauvek gubi drskost i lakoću izraza iz berlinskih godina. Maša više ne peva o ljubavi već pre svega o gubitku domovine i nostalgiji za zavičajem. U američkom egzilu objavljuje još jednu knjigu pesama, a 1956. prvi put dolazi u Nemačku nakon emigracije, povodom ponovnog objavljivanja svoje prve knjige pesama.

Bračni par Vinaver emigrira 1966. u Izrael. Maša to čini protiv svoje volje, iz ljubavi prema suprugu, aIzrael nikad neće postati njen stvarni zavičaj. Maša ne govori hebrejski, oseća se kao stranac, tavori u anonimnosti, za njenu poeziju se više niko ne zanima i ona se razboljeva i skoro prestaje da piše. Porodica uskoro preživljava teške udarce sudbine. Sin jedinac iznenada umire u Americi u trideset prvoj godini, od čega se bračni par Vinaver nikad neće oporaviti. Pet godina kasnije umire Mašin suprug. Neposredno pred smrt, teško obolela Maša Kaleko još jednom pokazuje iznenađujuću stvaralačku produktivnost. Pesme iz ovog perioda progovaraju o njenom bolu, samoći i gubitku. Maša Kaleko umire na svom poslednjem putovanju po Evropi, 1977. u Ženevi, gde je i sahranjena.

Poezija Maše Kaleko je često sa nipodaštavanjem karakterisana kao vešta i razigrana lirika svakodnevice, pesme iz novina za svakodnevnu upotrebu, lirski stenogrami takoreći, budući da su mnoge od njenih pesama zaista i pisane za novine.

Herman Hese je bio jedan od prvih koji je prepoznao jedinstvenost ove lirike. On poeziju Maše Kaleko opisuje kao velegradsku, samoironičnu, duhovitu i ćudljivu, kao način pevanja u romantičarskoj tradiciji pod neposrednim uticajem Hajnea, kakav je u novijem nemačkom pesništvu krajnje redak i skoro nestao nakon emigracije i progona Jevreja. To je mladalački glas istovremeno pun otrežnjenja i preranog razočarenja zbog gubitka domovine, glas pun emotivnosti i čežnje, koji se istovremeno svemu tome podsmeva sa satiričnom oštrinom.Ispod svih naslaga tuge u poeziji Maše Kaleko pomalja se stalna čežnja za jednim boljim i plemenitijim životom.

Literatura:

• Liebesgedichte. Ausgewählt von Elke Heidenreich, Insel Taschenbuch (it 3263), Frankfurt am Main 2007,
• Mein Lied geht weiter. Hundert Gedichte. Deutscher Taschenbuchverlag (dtv 13563), München 2007,
• Sämtliche Werke und Briefe in vier Bänden. Herausgegeben und kommentiert von Jutta Rosenkranz. Bd. 1: Werke. Bd. 2: Briefe 1932–1962. Bd. III: Briefe 1963–1975. Bd. IV: Kommentar. Deutscher Taschenbuch Verlag, München 2012,

* Prevela sa engleskog Ivana Maksić

Stidljiv, miran, povučen, usamljen

godine, Šu Lidži napustio svoj dom 2010. u jednom seoskom kraju zbog posla u Fokskonu [fabrika elektronskih delova u Šendženu], gde je počeo da radi na pokretnoj traci. Od 2012. do februara 2014, preko 30 njegovih tekstova bilo je objavljeno u novinama Foksona  Ljudi Foksona, uključujući pesme, eseje, prikaze fimova, kao i komentare na vesti. Šu je naslove ovih tekstova postavio na svom blogu pod nazivom Sazrevanje koje su mi pružile novine, odajući zahvalnost za ovu “govornicu” na kojoj su došle do izražaja njegove književne aspiracije. Prvi put kada je njegov prijatelj Džang (pseudonim) pročitao Šuovu poeziju, bio je zapanjen talentom ovog mladića. Od tada, Džang je uvek tražio Šuove tekstove u novinama.

Džang je imao utisak da je Šu stidljiv mladić, “koji govori malo, ali nije sasvim tih.” Kada je Džang čuo za Šuovo samoubistvo, njegov nedeljni odmor za Dan državnosti Kine bio je obavijen tugom. Danima nije izlazio iz kuće.

Svoja osećanja pretočio je u pesme; plašio se da će ih čitati porodica

Većina Šuovih ranih pesama bili su opisi života na pokretnoj traci. U pesmi “Fabrika, moja je mladost ovde nasukana,” opisao je uslove rada u tom periodu: “Pored pokretne trake, desetine hiljada radnika nižu se kao reči na papiru/ “Brže, požurite!’/ Dok stojim kao jedan u nizu, čujem lavež supervizora.” Osećao je da “Kada jednom uđeš u fabriku/ Jedini izbor je potčinjavanje,” kao i da mu se mladost hladno iskradala, pa je mogao samo da “je posmatra kako biva samlevena dan noć/ Zgnječena, uglačana, oblikovana/ U nekolicinu sićušnih računa, takozvanih nadnica.”

U početku Šu Lidži se teško privikavao na konstantno uskakanje iz dnevne u noćnu smenu. U drugoj pesmi, opisuje sebe na pokretnoj traci kako “stoji uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,” “Koliko dana, koliko noći/ sam – tek tako – stajao, zadremao?” Svoj posao i život opisivao je kao iscrpljujući, “Teće mi kroz vene, dok konačno ne dotakne vrh olovke/ Ukoreni se u papiru/ Ove reči mogu čitaju samo srca radnika migranata.“

Šu je jednom izjavio da nikada nije pokazivao svoju poeziju roditeljima ili rođacima, „jer je to nešto bolno; ne želim da oni to vide.“

Uzaludni napori da nađe posao koji ima veze sa knjigama

Iako je Šu živeo u Šendženu samo nekoliko godina, imao je duboku vezu sa tim gradom. „Svako želi da pusti korene u gradu,“ objasnio je, ali većina radnika migranata [dagong] pesnika pišu nekoliko godina a onda se vrate na selo, ožene se i imaju decu; Šu se nadao da će izbeći tu sudbinu. Pokušao je sa prijateljem da postavi uličnu tezgu na kojoj će prodavati, ali to nije išlo. Takođe je pokušao da promeni mesto sa pokretne trake na neku poziciju u logistici, gde bi imao više slobode. Shvatio je da je samo malo pesnika moglo da se spasi: „moramo neprestano da se borimo za naše živote; teško je ići dalje od toga.“

U februaru 2014., Šu je dao otkaz u Fokskonu i preselio se u drugi grad. Njegov prijatelj je pojasnio da je razlog za to bio što je Šuova devojka tamo radila, ali očigledno se stvari nisu odvijale dobro za njega. Rekao je Džangu da je imao poteškoća da nađe posao, ali nije podrobnije govorio šta se tačno dogodilo.

Pola godine kasnije, preselio se u Šendžen. U jednom ranijem intervjuu, Šu je rekao da je voleo taj grad, da mu je najveće zadovoljstvo pričinjavao Glavni centar za prodaju knjiga kao i gradske biblioteke. Ako je trebalo da se vrati kući [u ruralni kraj iz kog je potekao], tamo je bilo samo nekoliko radnji sa knjigama, i po njegovim rečima „čak i ako bih pokušao da naručim knjige putem interneta, nisu mi mogle biti dostavljene“ [zbog zabačene adrese].

Zbog ljubavi prema knjigama, prvo je po povratku u Šendžen početkom septembra pokušao da nađe posao u Glavnom centru za prodaju knjiga. Džang se seća da mu je Xu rekao, dok je radio u Fokskonu, da je njegov san bio da postane bibliotekar. Nažalost, nije dobio posao, i Džang misli da je to za njega bilo veliko razočaranje. Dve godine ranije, Šu je konkurisao za posao bibliotekara u Fokskonovoj biblioteci za zaposlene, međutim i ovde su ga odbili. {…}

Povratak u fabriku dan pre nesretnog događaja

Šu je ostao bez novca, pa se nakon ovih razočaranja, vratio u Fokskon, i počeo da radi 29. septembra, u istom odeljku gde je radio ranije. Ovo je trebalo da bude nov početak, ali nije bilo tako. Te je večeri pomenuo Džangu na četu da mu je neko našao drugi posao, pa će možda ponovo napustiti Fokskon, ali Džang to nije smatrao nekom posebnom vešću, misleći da Šu neće otići tako skoro, jer se tek vratio poslu u Fokskonu.

Ponovo se “čuo” sa Šuom nakon dva dana, kada su ljudi prenosili vesti njegovom samoubistvu. Džang nije mogao da veruje: „Zar nismo četovali pre dve večeri?“ Kasnije je Džang otkrio da je Šu izvršio samoubistvo baš tog jutra nakog što su njih dvojica četovali, a ne dva dana kasnije kako su to preneli mediji.

Pobijanje online glasina da je Šu bio siroče

Iako je prošlo tek 10 dana od vesti o Šuovoj smrti, kada bi se to pomenulo, Džang još uvek nije mogao da se nosi sa tugom. On smatra da su na Šuovo samoubistvo uticali unutrašnji i spoljašnji faktori: ne samo razočaranja kroz koja je prošao, već još više usamljenički pesnički duh u njegovim kostima.

Nakon njegovog odlaska, u nekim onlajn čituljama pisalo je da je kao dečak ostao siroče, koje je bilo zanemarivano i vređano dok ga jedna starica nije usvojila i podigla, kao i da je ova baka usvojiteljka umrla pre nekoliko godina, ostavivši Šua samog na svetu.

Zheng je opovrgao ove glasine istakavši da je Šu u svojim tekstovima često pominjao svoju majku i nostalgiju za domom. Njegova druga po redu objavljena pesma za Ljude Fokskona, zvala se „Letnja nostalgija za domom.“

Šuova poezija je hladna i misaona, i ona se direktno suočava sa životom u bedi. Njegove pesme idu tragom putanje u kojoj se sve više ističe ukus smrti. On je već isprobao smrt stotine puta u svojoj poeziji, tako da je krajnji čin bio puki iskorak preko granice.

Sledi oproštajna pesma a onda izbor pesama 2011-2014. Ovim prevodom želimo da skrenemo pažnju na njegovu poeziju i upamtimo je ali i da ukažemo na surove uslove, borbe i težnje kineskih radnika migranata. Tokom 2010. među radnicima Fokskona bilo je 18 pokušaja samoubistva od kojih se 14 i okončalo smrću. Od 2010. prijavljeno je još 8 slučajeva samoubistva a broj se smanjio samo zahvaljujući postavljanju mreže koja onemogućava skok sa prozora spavaonica. Smatra se da se tačan broj samoubistava krije od javnosti. Nadamo se da će se u budućnosti stvari malo promeniti i da ćemo zajedničkom borbom kapitalističku stazu smrti pretvoriti u svet gde je život vredan življenja. Nemojmo se predati.

Na mom odru

.
Želim još jednom da pogledam okean, posmatram prostranstvo suza na pola života
Želim da se popnem na još jednu planinu, da pokušam da dozovem dušu koju sam izgubio
Želim da dodirnem nebo, da osetim tu laku plavet

Ali ne mogu da uradim ništa od ovoga, stoga ovaj svet napuštam

Svako ko je za mene čuo

Ne bi trebalo da se iznenadi mojim odlaskom

Čak bi trebalo manje da uzdiše i žali

Bio sam dobro kad sam došao, i dobro kad sam otišao.

— Xu Lizhi, 30 September 2014

.
Sukob

.
Svi kažu

Da sam dečko koji malo priča

Ja to ne poričem

Istina je

Pričao ili ćutao

Ipak ću se sa ovim društvom

Sukobljavati

7. 7. 2013.

.
Zaspim, tako stojeći

.
Papir koji mi je pred očima žuti

Čeličnim penkalom urezujem po njemu neujednačeno crnilo

Prepuno reči koje rade

Tvornica, pokretna traka, mašina, kartica, prekovremeno, nadnice…

Obučili su me da postanem poslušan

Ne znam kako da vičem ili se pobunim

Požalim ili potkažem

Samo kako tiho da patim iscrpljeno

Kada sam kročio u ovo mesto

Nadao sam se samo toj sivoj platnoj listi svako desetog u mesecu

Da mi podari malo okasnele utehe

Za to sam morao da smrvim svoje ćoškove, smrvim svoje reči

Odbijem da preskočim posao, odreknem se bolovanja, odreknem se odsustva zbog privatnih razloga

Odreknem se kašnjenja, ranijih odlazaka

Pored pokretne trake stajao sam uspravan kao gvožđe, sa rukama poput leta,

Koliko dana, koliko noći

sam – tek tako – stajući zaspao?

20. 8. 2011.

.
Šraf je pao na zemlju

Šraf je pao na zemlju

U ovoj mračnoj noći prekovremenog rada

Strmoglavio se vertikalno, lagano odjeknuo

Neće privući ničiju pažnju

Baš kao i poslednji put

U noći nalik ovoj

Kada se neko tako strmoglavio na zemlju.

9. 1. 2014.

Predskazanje

Stari seljani su rekli

Da ličim na dedu kad je bio mlad

Nisam to uočavao

Ali slušajući iste priče vremenom

Ubedili su me

Moj deda i ja delimo

Izraze lica

temperament, hobije
Skoro kao da smo izašli iz iste utrobe

Njemu su nadenuli nadimak “bambusov štap”

A meni, “vešalica za odelo”

Često je u sebi gutao osećanja

Ja sam često povladljiv

On je voleo da pogađa zagonetke

Ja volim slutnje

U jesen 1943, japanski đavoli su napali

Mog dedu, spalili ga živog

Imao je 23 godine.

Ove godine punim 23

23. 6. 2013

Poslednje groblje

Čak i mašina klima glavom

Zapečaćene fabrike skladište bolesno gvožđe

Nadnice skrivene iza zavesa

Kao ljubav koju mladi radnici sahrane na dnu srca
Pošto nema vremena da se izrazi, osećanje se mrvi u prah

Oni imaju stomake kovane od gvožđa
Pune guste kiseline, sumporne i azotne
Industrija im zarobi suze pre no što imaju šanse da padnu

Vreme teče, glave im se gube u magli
Učinak preteže njihovu starost, bol radi prekovremeno dan noć

U njihovim životima, vrtoglavica pre nego što im je vreme sakriveno

Uređaj za bušenje ljušti im kožu
I dok je tamo, na tanjirima na podlozi aluminijumske legure

Neki su izdržali, dok je druge odnela bolest

Ja dremam između njih, kao čuvar

Na poslednjem groblju naše mladosti.

21. 12. 2011.

Moj život je putovanje koje je još uvek daleko od kraja

Ovo je nešto što niko nije očekivao

Moj život je putovanje

Daleko od kraja

Ali sada je u zastoju na pola puta

Nije da sličnih poteškoća

Nije bilo ranije

Ali one nisu dolazile

Tako naglo

Tako svirepo
Ponavljanje borbe

Ali sve je uzalud

Hoću da ustanem više nego iko

Ali moje noge neće da sarađuju

Moj stomak neće da sarađuje

Sve kosti mog tela ne žele da sarađuju

Mogu samo da ležim ravno

U ovoj tami, ispostavljajući

Nečujne znake nemaštine, iznova i iznova

Samo da bih čuo, iznova i iznova

Taj odjek očajanja.

13. 7. 2014.

Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

.
Progutao sam mesec načinjen od gvožđa

Koji nazivaju ekserom

Progutao sam ovaj industrijski otpad, ove dokumente nezaposlenosti
Mladost se savila pred mašinama, umire pre vremena

Progutao sam prostituisanje i bedu
Progutao nadvožnjake, život prekriven rđom

Ne mogu više da gutam

Sve što sam progutao pokuljalo mi je iz grla
Odmotalo se po zemlji mojih predaka

U sramnu pesmu.

19. 12. 2013

Iznajmljena soba

U deset metara kvadratnih
U skučenosti i vlazi, bez svetlosti sunca cele godine

Tu ja jedem, spavam, serem, i mislim

kašljem, dobijam glavobolje, starim, razboljevam se ali ne uspevam da umrem

Pod tupim žutim svetlom ponovo zurim belo, cerekam se kao idiot

Hodam tamo amo, tiho pevam, čitam, pišem pesme

Svaki put kad otvorim prozor ili kapiju od pruća

Podsećam na mrtvaca
Koji polako otvara poklopac svog sanduka.

2. 12. 2013.

* Prevela sa engleskog Ivana Maksić

VERTIGO

Otvorio sam oči. Soba je skakala, soba je ludovala, soba je igrala balet. Mrzeo sam je, mrzela me je. Mrzeo sam se, mrzela se. Mrzeli smo se. Dakle razumeli smo se.

Spavao sam, mučio sebe. U stomaku sam osećao tonu soli koju nikada nisam progutao. Osećao sam aperkat u debelom crevu. Hteo sam da spavam, mučio sam sebe.

Juče ništa nisam skrivio. Rešio sam da pokisnem. Ali, ova kiša ne valja ništa. Suviše je toplo i nema blata. Paranoja. Iza svakog drveta vreba me loša kopija Sneška Belića. Siguran sam nečiji plan da otera decu. Dolazim do ivice. Pitam se koliko zaista boli slobodan pad. Hocu da povratim, ali ne mogu.

Pogled u nebo ludilo vrteška. Opet mi se povraća, ali to bi bilo suviše lako. Trpim. Ovde je bolje. Počinjem da osećam vetar na ušima. Sada je još bolje. Šetnja počinje da boli. Zar i sada neko može da trči. Tona soli pokušava da se probije napolje. Glava mi gori. Razbistrava se. Sreća. Konačno sam našo blato.

****************************

Pogrešno je tako glupa reč

Nisam ja tu da sudim

Želim da zagrizem iz sve snage

Pustim da me nosi tok

Da grešim i da se kajem

Jer ko nije grešio, nikada nije živeo

Bio je samo zombie…



Želim da odemo negde

Daleko od svega

I budemo saveznici u sopstvenom ludilu…



Ali ja i dalje čekam

Sedim u hodniku

Okružen pacijentima

Dok ne prozovu moje ime…

*********************************************

Vozovi



I kada se predstava završi

Mi ostaćemo tu

Otvorićemo novo pivo

I kovati stare planove



Znaš mi smo putnici u vozu

Svi moji drugovi davno su izašli

Ali, mi još sedimo tu

Decenijam u istom vagonu

A voz nigde ne stiže



Ustvari voz stoji u mestu

Dok mi trpimo

Mi nismo prijatelji, samo smo zarobljeni u istom vagonu

I ne umemo nazad jer smo zavoleli svoj voz



Samo se nadam da ću jednog dana

Otići daleko od pruge…

Radovan Božović rođen 4. 4. 1980.
Po profesiji biolog po opredeljenju autsajder. Počeo da piše negde tokom srednjoškolskih dana. U međuvremenu se pojaljivao po internet portalima i ponekim časopisu. Za sada obajvio jednu zbirku pesama. Trenutno radi ne pripremanju druge zbirke pesama.

Dječak u pocjepanim hlačama       

Dječak u pocjepanim hlačama

naginje glavu kroz prozor

dugo modro ljeto

i njegove oči isjeckane na kvadratiće

razbacane na površini neke crne žablje vode

Dječak u pocjepanim hlačama

piše pjesme

ni sam ne zna kako

ni sam ne zna zašto

i dokle to traje?

sva ta farsa

to batrganje među proplancima

dokle to traje

sav taj muk

umjesto električnih gitara

i bubnjeva

umjesto svih osunčanih sela i gradova

u kojima žive svi ti sretni ljudi

sa svojom djecom

i njihovom djecom

reci mi nešto

reci mi dokle moram da držim otvorena usta

zašto ždrijelom zapinje hljeb

reci mi sve

ne puštaj me dok mi ne kažeš sve

nemoj da se pretvaraš i da lažeš i da se izbjegavaš

reci mi nešto

reci mi nešto ukusno

čarobno

od moje jednokratne sreće te dijeli jedno jutro

i onda ništa ne bude posebno

ureže se u rebro

i tim rebrom šaraš leđa

tim rebrom jedeš hranu

tim rebrom češljaš kosu

kroz to rebro vidiš sve

kroz to rebro proturiš prste

kroz to rebro

kroz to malo ničije rebro

cijeli svijet jednako diše

Prodavnica

balkansko sunce mi razmazuje podočnjake

oblačim potkošulju i namještam lice

za novo jutarnje tumaranje

svoje tijelo čuvam ono je jedino što

mi je ostalo Što su mi dali

nisam siguran koliko ću još

niti da li se iskreno mogu prodati

za nečiju sreću

za nečiji trenutni užitak

preporodio bih se u ženu koja zna

šta dolazi sljedeće

ali ne mogu rekonstruisati

glad za bijegom

nosim noge koje vide daleko ispred mene

same se naginju ka cesti

a ruke se šire ka prodavnicama

čistih izloga

u njima su muškarci u odijelima zalizani

sa svojim telefonima

koji konstantno zvone unutar dubokih džepova

gdje se grče znojavi prsti

ozbiljnih karijerista

podijeljeni smo staklima

i oni me ne konstatuju

Dok ne postanem pjesma

Dobro si se smjestio

vide ti se razapeta krila

trbuh težak kao Zemlja

u njemu korjenje

za koje ćeš nas vezati

i sačuvati

do beskraja

učićeš me kako se uče dječaci

kako vodu da pijem

sunce da gutam

učićeš me kako se uče

prvi mrtvorođeni

kada ih šakama pričvrste za

drveća

i šibaju

i šibaju

dobro sam se smjestio

u tvojem grlu gore moje mošti

nećeš me pustiti svijetu

dok ne postanem

pjesma

Pornografija u podne

Iz daljine

Kevinova tetovaža podsjeća na čudnovate rogove jelena

kada se primaknem monitoru

i raširim kapke

sve što vidim jesu krila leptira

preslikana na iskvarcanim leđima

ili su to možda krila vrane, teško je reći

Ispod pupka Kevin takođe ima nešto nacrtano

nekakav natpis

kojemu kamera ne daje posebnu pažnju

ni smisao

Nešto što se preklapa sa trbuhom njegovog

partnera

i tako predstavlja nedostižnost

nestvarnost cijele scene

koja u biti to i jeste

samo scena

zabava za odrasle

Kevin govori da vodi računa o ishrani

tvrdi da dobro poznaje svoje tijelo

ne jede ništa dvanaest sati prije snimanja

stvar je individualna, dodaje znalački

radite ono što vam u datom momentu odgovara

tako je uspijeh zagarantovan

Kevinov zadatak pored profesionalnosti jeste

svakako i dobar provod

Njegova iskustva su brojna

Zahvalan je svojim fanovima

režiserima

za kraj poručuje

da će uskoro osvojiti cijeli svijet

ali ljubav je ipak Amerika

Momak

Voltu Vitmanu

u jedno proljećnje popodne

Posred tvojeg stomaka leži zlovoljna crna buba

koju je ćaća zvao Švabama

kako bi im dao na značaju i strahopoštovanju

Svukao si se do bokova

dok ti se prsti uvlače u spojene garave

obrve

Podigneš se povremeno,

tek toliko da poturiš još

koji jastuk

U prozore koje su ti ostavili nesređene

provaljuje još jedna crvena zraka i

neumoljivo se zaustavlja na tvojim zjenicama

Ti si čovjek u rascjepu i tvoje usne mucaju

„Još“

Golo meso pod teretom nepripadanja

Jaranica

U proljeće dođe čovjeku vrijeme nekog bijesa

obuzme ga očaj u grlu kao kaša iscijeđenog voća

koje nikako da proguta, svi više vole Coca-Colu

Došla jaranica da pozajmi cigara

nema za kutiju, nema za piva

Spremni smo za šetnju, svako je obukao svoju

omiljenu odjevnu kombinaciju

Izašli smo napolje i razgovarali o suživotu

s političarima

Onda bih ja, sasvim slučajno podvrisnuo u stranu

a komšinica će ti: Boško opet priča sa samim sobom

Boško opet ne pije tablete

Ma kakvi komšinice, odgovaram

moja jaranica je tu

Došla je da pozajmi cigare

idemo u šetnju zaboga, proljeće je

Moja jaranica je tu

Pokazujem na naduvanu lutku pod pazuhom

Zar ne vidite da od sreće više

ni ona ne zna šta će

Nevjernici

Neuredno zamotan u još jedan ponedjeljak

Čitam autore koji su otišli mladi a kuda tek

idu nevjernici kao mi šta nam izvire iz ušiju

žestina riječi kojima se gutamo čini vene još debljim i otpornijim.

Pretraživanje mesa

hrapavost prstiju koji leže umotani na tastaturi

Kuda idu nevjernici kao mi. Život prestaje u tridesetoj

nikako da se otkotrljam do sljedeće glave

aprilski snošaj vjetra i kiše

oscilacije temperatura

čine me rasklimanim da sagledam izvitoperenost

u kojoj godinama tapkam

pakujem torbe

i uvijek nešto zaboravim

sebe tako glupavo praznog da sagledam

širinu nad kojom vitlaju svi pokušaji

Dotrajalost me čini užeglim i beskorisnim

Moje kosti su veliki noževi Njihova zakržljalost je

duhovito uznemirujuća

Ništa se više ne može

Odsjeći

Kratak život Forug Farohzad (1935-1967), savremene iranske pesnikinje i filmske rediteljke, umnogome oslikava društveno-politička previranja u Iranu sredinom dvadesetog veka. Njene pesme otvoreno govore o društvenim prilikama i životu u zemlji moralne autoritarnosti, a njena lična istorija svedoči o novonastalim konfliktima između tradicionalnog i modernog u periodu između tridesetih i šezdesetih godina. Kada je imala samo šesnaest godina, Farohzad je bila primorana da se uda, što je bio slučaj sa mnogim Irankama toga vremena. Nezadovoljna brakom i ulogom koja joj je dodeljena, svoje nezadovoljstvo je izražavala kroz ono što se tada nazivalo društvenom neposlušnošću – nije želela da se pridržava strogih pravila oblačenja koja su podrazumevala obavezno pokrivanje kose i zabranu javnog pokazivanja tela – vrlo često je nosila usku odeću zbog čega je bila okarakterisana kao bestidnica. Nakon tri godine braka, napustila je muža i sina da bi naredne godine počela da radi kao aktivistkinja i pesnikinja. Njene pesme su bile revolucionarne, jer je prva pesnikinja koja je pisala o sebi kao ženi, o svojoj seksualnosti, žudnjama i potrebama, ističući da je „[j]edan od razloga prepuštanja umetnosti podsvesna potreba da se suprotstavi dekadenciji.“ Kasnije se posvetila i glumi, slikarstvu i filmu, a bavila se i političkim i društvenim pitanjima, uz stalnu kritiku autoritarne vlade Šaha Reze Pahlavija. Njena poezija prikazuje sva ograničavanja iranske kulture i tradicije, otkriva konflikte između tradicionalnog vaspitanja i težnje da se ostvari stvaralačka individualnost. U njenim pesmama vidimo ženu koja istupa protiv islamskih zakona i izlazi iz okvira ličnog iskustva kako bi smestila druge (ili možda samu sebe) u širi kontekst društvene borbe. Farohzad je poginula u saobraćajnoj nesreći, udarila je u kameni zid dok je pokušavala da izbegne sudar sa školskim autobusom. Jedan od njenih najpoznatijih dokumentarnih filmova je film o koloniji gubavaca, Kuća je crna (1962). Njena pesma „Hajde da verujemo u početak hladnog doba“ objavljena je nakon njene smrti i smatra se jednom od najboljih savremenih pesama napisanih na persijskom jeziku.

GREH

Zgrešila sam, greh pun užitka,

u zagrljaju, nežnom i strastvenom.

Zgrešila sam u rukama

vrelim i muževnim i snažnim.

U toj tami i tišini osame,

gledala sam u njegove oči pune tajni.

Moje srce je nestrpljivo kucalo u grudima

kao odgovor na preklinjanje njegovih čežnjivih očiju.

U toj tami i tišini osame,

sedela sam pokraj njega razbarušena.

Njegove usne su izgarale na mojim usnama

i zaboravila sam na tugu svog pomahnitalog srca.

Šaputala sam mu o ljubavi,

želim te, o, živote moj,

želim te, o, zagrljaju pun ljubavi,

ti, o, pomahnitali ljubavniče moj.

Plamen strasti je goreo u njegovim očima.

Crveno vino je plesalo u čaši.

Moje telo u mekom krevetu

pijano je drhtalo na njegovim grudima.

Zgrešila sam, greh pun užitka,

pokraj drhtavog ukočenog obličja.

O, Gospode, ko zna šta sam sve uradila

u toj tami i tišini osame.

.

NEKO KAO NIKO DRUGI

Sanjala sam da neko dolazi.

Sanjala sam crvenu zvezdu,

i moji kapci podrhtavaju

i moje cipele poigravaju,

i kunem se da ne lažem.

Sanjala sam tu crvenu zvezdu

iako nisam spavala.

Neko dolazi, neko dolazi,

neko drugi, neko bolji,

neko kao niko drugi,

ne kao Otac,

ne kao Ensi,

ne kao Jahja,

ne kao Majka,

već baš onakav kakav treba da bude.

I čak je viši od drveća u nadzornikovom dvorištu,

i njegovo lice je svetlije od lica dvanaestog imama,

i on se ne plaši brata Sajeda Đavada

koji je otišao i postao policajac.

I čak se ne plaši ni samog Sajeda Đavada

kome pripadaju sve sobe u našoj kući.

I njegovo ime koje Majka spominje

na početku i na kraju svojih molitvi

je O Vrhovni Sudija!

O Svevišnji!

I zatvorenih očiju

on izgovara sve teške reči iz knjige za treći razred,

i čak oduzima hiljadu od dvadeset miliona

bez ikakvih problema.

I kupuje na veresiju

šta god mu treba u prodavnici Sajeda Đavada.

I zna da popravi neonsku reklamu Alaha

koja je bila zelena poput svitanja

i koja ponovo sija na nebu iznad džamije Meftahijan.

O… baš je divna jarka svetlost,

baš je divna jarka svetlost,

i baš bih želela da Jahja ima kolica

i malu gasnu lampu,

i baš bih želela da sedim na Jahjinim kolicima

među lubenicama i dinjama

i da se vozim oko Mohammadije trga.

O… baš je zabavno voziti se oko trga,

baš je zabavno spavati na krovu,

baš je zabavno odlaziti u gradski park,

baš je dobar ukus pepsi-kole,

baš su dobri Fardinovi filmovi,

i baš uživam u svim dobrim stvarima.

I baš bih želela da počupam kosu kćerki Sajeda Đavada.

Zašto sam tako mala da zalutam u ulici?

Zašto Otac koji nije tako mali

i koji nikad ne zaluta u ulici

ne uradi nešto da ubrza dolazak onog

koji mi je bio u snovima?

I ljudi iz obližnjih klanica

čije su i bašte krvave

i dvorišni bazeni krvavi

i đonovi cipela krvavi,

zašto ne urade nešto?

Zašto ne rade ništa?

Baš je lenjo sunce zimi.

Očistila sam stepenište sve do krova

i oprala prozore.

Kako to da Otac sanja samo dok spava?

Očistila sam stepenište sve do krova

i oprala prozore.

Neko dolazi, neko dolazi,

neko čije je srce sa nama,

njegov dah je sa nama, njegov glas je sa nama,

Neko čiji dolazak ne može biti sprečen

i sa lisicama na rukama poslat u zatvor,

neko ko se krije ispod Jahjine stare odeće

i svakim danom sve više raste,

neko iz kiše,

iz dobovanja kiše,

iz šapata petunija.

Neko iz praska vatrometa

na večernjem nebu iznad Trga Tophane

dolazi

i rasprostire stolnjak

i deli hleb

i deli pepsi-kolu

i deli gradski park

i deli sirup protiv magarećeg kašlja

i deli dnevne prozivke učenika

i deli brojeve za bolničke čekaonice

i deli gumene čizme

i deli karte za Fardinove filmove

i deli haljine kćerke Sajeda Đavada

i deli sve ono što ne može da proda

i daje nam naš deo. Sanjala sam…

POKLON

Govorim iz dubine noći

govorim iz dubine tame

i dubine noći.

Ako dolaziš da me vidiš

donesi mi lampu i prozor

kroz koji ću posmatrati veselu gomilu ljudi.

ODNEĆE NAS VETAR

U mojoj kratkoj noći, ah

vetar se sastaje sa lišćem

moja kratka noć je ispunjena patnjom

Oslušni!

Čuješ li kako senke šapuću?

Ovo osećanje radosti mi je strano i daleko

privikla sam se na očaj

Oslušni!

Čuješ li kako senke šapuću?

Tamo u noći nešto se zbiva

mesec je nemiran i crven

i krov se svakog časa može stropoštati

oblaci, poput povorke ožalošćenih žena,

čekaju dolazak kiše

jedan trenutak i potom muk

iza ovog prozora

noć podrhtava

i zemlja prestaje da se okreće

iza ovog prozora

neko se brine zbog tebe i mene

ti, zaogrnut lišćem,

spusti svoje ruke

neizbrisive uspomene

na moje ruke pune ljubavi

svojim usnama punim topline

miluj moje usne pune ljubavi

odneće nas vetar

odneće nas vetar.

MOJOJ SESTRI

Sestro, bori se za svoju slobodu,

zašto ćutiš?

bori se jer od sada

moraćeš da ispijaš krv tiranina.

Zahtevaj svoja prava, Sestro,

od onih koji te ponižavaju,

od onih čije bezbrojne prevare i intrige

teže da te sateraju u ćošak.

Koliko ćeš još dugo biti predmet zadovoljstva

u haremu muške požude?

koliko ćeš još dugo spuštati ponosnu glavu pred njim

poput neke proste sluškinje?

Koliko ćeš još dugo zarad jednog parčeta hleba,

biti privremena žena ostarelog hadžije,

dok posmatraš drugu i treću ženu suparnicu

ugnjetavanje i surovost, Sestro moja, koliko još dugo?

Ovaj tvoj jauk gneva

mora postati glasan urlik.

moraš pokidati ove teške lance

da bi bila slobodna.

Bori se i uništi korene svog ugnjetavanja

uteši svoje ranjeno srce.

zarad sopstvene slobode, pokušaj

da menjaš zakone, bori se.

.
(Sa persijskog prevela Jelena Mandić)

Lejla Farđami, savremena iranska pesnikinja, rođena je 1972. u Teheranu. U Ameriku se preselila za vreme Prvog zalivskog rata (1980-1988) koji je vođen između Iraka i Irana. Farđami je objavila četiri zbirke poezije koje su prevedene na nekoliko jezika. Bavi se i psihoterapijom i prevodilaštvom, na persijski je prevela Pesme Kabira, zbirku poezije istoimenog indijskog pesnika iz XV veka. Osnivač je književne digitalne datoteke Sherophone koja na svake dve nedelje objavljuje po jednu pesmu savremenog iranskog i stranog pesnika. Trenutno živi i radi u Kaliforniji.

PISMO OCU

Oče,

ovim pismom se opraštam sa svim onim balonima

čije kratke uzice su mi bežale iz ruku u zanosu igre

i odlazile anđelima vetra.

Ovo je pismo za pregršt majušnih vena ispod kopče dedinog kaiša

uz oštar smrad alkohola i mangal za opijum

koji tinja i poskakuje poput zidova za vreme zemljotresa

dok pucaju i nestaju

pod zemljom poput tankog mlaza krvi.

Ovo je pismo za sav sneg na tvojim prstima

koji je tvojim pocepanim čizmama pružio privremeno utočište

ispod belog zastora.

Ovo je pismo za sav sneg koji je nekada imao istu boju kao i tvoje detinjstvo,

ta daleka nevinost

prekrivala je tvoje telo poput nevidljivog božanskog plašta

koji se postepeno pretvarao u dronjavu uniformu vojnika

sa željom da

stvara

i ubija neprijatelje.

Ovo je pismo za sav sneg koji se istopio na velikim trgovima rata,

nemoćan da ugasi plamen

koji je buktao u rovovima tvog srca.

Ovo je pismo za strahove zarobljene u dubinama moje duše,

te podmukle zmije što proviruju iz mračnih otvora,

i gmižu

i bockaju sunce.

Ovo je pismo devojčice koja nikada više neće biti mala da pruža ruke

prema tebi

da bi preskočila nabujale potoke.

Oče,

ovim pismom sahranjujem odjek zaveštanih reči

u starom glasu naše kuće.

Ovo je pismo za današnji dan:

za dan koji sam oprostila.

PUTOVANJE KROZ NOSTALGIJU

Ispijam ledeni čaj u Taliju,

Irvinu, Kaliforniji.

Nije istog ukusa

kao vreli čaj u Teheranu,

Damasku, Marakešu

ili Amanu.

Nije istog ukusa kao sasušeno lišće čaja uronjeno u H2O.

Ništa ne pruža takvu utehu

kao miris stvari koje nedostaju

dok ispunjavaju moja žedna usta

neobično gorkim ukusom beskrajnog

beskućništva.

NAJBOLJI MUŽ DO SADA

Ja sam udata žena

čiji je muž Smrt.

Moj muž, Smrt,

poljubi me

pre nego što krene na posao,

uzme kofer pun čitulja,

nežno zatvori vrata za sobom

kao da ne želi da komšije podseća

na ograničenost njihovog postojanja,

dosađuje Azraelu

koji radi prekovremeno još od Postanja.

Smrt me nikad nije udario

ni podmitio,

Smrt je zadovoljan saznanjem

da se nikada neću razvesti

ili naći nekog drugog,

Smrt mi govori da je lud za mojim zubima, lobanjom i kičmom,

da će čuvati moju vilicu i krhke zglobove

kao što bi čuvao malog letećeg dinosaurusa

„kariku koja nedostaje“

u svom arheološkom muzeju ljubavnica.

Smrt je toliko veran da me nikada ne bi napustio zbog druge žene

i toliko je velikodušan da bi mi poklonio svaki pedalj zemlje koji bih poželela.

Svaki put kada osetim nostalgiju života na zemlji

Smrt me podseti na krila prebačena preko praga

i šapne: „Misli na let.“

BUDINA DILEMA

Drveće pada i baš te briga,

prašume gore i baš te briga.

Rastaješ se sa majkom

i prepuštaš toplinu njenog naručja vlažnoj ulici usred noći

uz zaglušujući zvuk fetusa što strmoglavo skaču sa solitera tvog beskrajnog grada.

Otac ti umire i guraš njegov češalj, pun sedih dlaka, u svoj zadnji džep

dok zakopavaš njegovu žutu protezu u poderane desni zemlje dok zviždiš,

mi pevamo, ti zviždiš, mi se ljubimo, baš nas briga.

Baš nas briga

što se dvanaesti Imam koji je obećao da će se vrati nikada neće pojaviti

u vreme kada deca izgaraju u učionicama,

sa lenjirima, sveskama, tablama i gumicama,

u vreme kada žrtvene drvene lutke kruže trgovima i pretvaraju se u pepeo.

Ne, Imam se nikada neće pojaviti…

Baš nas briga ako nikada više ne progutamo koštice trešanja dok stojimo na toploj kiši,

vodimo ljubav poput dve tamne utvare, pre nego što oplodiš moje jajne ćelije i postaneš njihov otac.

Da, baš nas briga.

Nikada nećemo poprimiti ljudsko obličje

i zato postanimo bar dobre vaške

poput onih koje ukrašavaju kosu siročeta iz Mazar-Šarifa

koje uskoro neće imati ni češalj ni prste.

Postanimo dobre vaške…

Ovo je Budina dilema:

gde da smestiš Boga

kada nosiš oružje?

SUPERŽENA NA PRODAJU

Nije krava ali daje mleko.

Nije avion ali leti.

Nije šporet ali sprema ručak.

Nije frižider ali čuva svežinu.

Nije usisivač ali usisava prljavštinu.

Nije lift ali klizi gore-dole.

Nije krevet na rasklapanje ali se u toku dana sklupča,

(zauzima minimum prostora).

Nije plakar ali može da ispuni i isprazni prazan prostor.

Nije cigareta ali može da se zapali.

Nije toalet ali može da primi sve ono što je generacijama suvišno.

Nije slepa, ni gluva, ni nema ali lako može da otupi svoja čula vida, sluha i govora.

(privremeno ili trajno)!

Nije prostitutka (ali intenzivnom obukom može da savlada veštine, po potrebi).

Ona je superžena koja lako može da uskladi otkucaje svog srca sa vašim!

Molim vas okrenite dugme na njenoj levoj dojci

u kojem god smeru želite.

okrećite! okrećite! okrećite! okrećite! okrećite!

sve dok sijalica umesto mozga

ne zatreperi zeleno!

(S engleskog prevela Jelena Mandić)

Začudilo me kad mi je rekao

Da mu je majka Maya Angelou

A da mu je otac oduvijek bio

Neplodan

Ne zato što nije crn

Nego zato sto uopće ne

Postoji

Znao je biti duhovit

Kako to mogu biti samo

Neuspjeli samoubojice

Preživio

Si skok pod vlak?

Odbacio me na stranu

Pa nisam pao pod kotače

I što onda? je li ti bilo
Drago

Shvatio sam da

Osim na život

Nemam moć ni da utječem

Na smrt

Jesi li onda prestao

Pokušavati

Pokušao sam onda još
Jednom

Čisto da testiram
Hipotezu

I jesi li iz druge

Uspio

Nasmijao se

Vodio je avet za ruku

Točnije

Ona njega

Avet je rekla

Bitno je kod odnosa sa životom

Da mora biti

Međusobnog poštovanja

Ako se ne cijenite jednako

Jedno od vas dvoje mora otići

Avet je bila sitna i mudra

Često je govorila kroz njegova usta

Klimnuo je glavom

Imao je dva metra

Život zna biti impulzivan i nije lako s njim

Jedan je od onih kvartovskih likova

Koji su loši u obaranju ruke

Pa onda obaraju okidač –

– Sadisti na druge

Mazohisti na sebe

Ja mislim da je bolje

Saditi cvijeće

Pa makar i ono

Već ubrano

Avet je bila pametna

Nabrali su mi cvijeće

Posadili su ga u teglicu

Ja sam rekla da će uvenuti

Oni da iz tog nešto

Naučim

Bili su surovi

I pomalo zaigrani

Ja sad idem na plastično drveće

Otporno na sunce pristojnosti

Hoćeš li poći i ti

Moj slijepi slikare?
I avet je odvela

Muškarca na lancu

Avet je imala

Sfinginu glavu

Elegantno je mahala

Repom

Muškarac je imao

Dva metra i osmijeh

I dva neuspjela
Suicida

U džepu

Vjetar će iz borova istresti prašinu

U prvi mah

Grane će se njihati

Sporo i začuđeno

Nespremne na ljutnju

Toplog ljetnog dana

Ja ću ubiti komarca

Roje se kao nenormalni

Gdje iščupaš jednog

Narastu dva

I to jača i otpornija

(kao što mnogi misle

da bude sa sijedim dlakama)

Bor se navikava

Na loš tretman ljeta

I polako se prepušta

Opasnoj igri

Sjećaš li se priča o uraganima

O vjetrovima koji nose kuće

I ljude

I borove koji nisu

Otišli na vrijeme

Sjećaš li se priče o blagdanima

I kako će te žena sasjeći

Ako te ovo ljeto ne ubije

Ona će te ubiti

Njenu djecu će radovati

Tvoja ljepota

Sterilna od silovitosti ljeta

Zato neka te dobro očisti vjetar

Ne izdržiš li pod naletom

Poslijepodneva

Tvoj teški trup će tiho pasti

Meko se dočekavši

Granama krilima

Neka gospođa će vrisnuti, zvat ćemo vučnu službu

I ukloniti te da ne blokiraš cestu

Poslužit ćeš za ogrjev.

Kako se roje ove živine

Reći ćemo

Loveći komarce u škripce svojih dlanova

Morbidno.

Ljeto je morbidno

Kad umjesto mora

Cesta ima sol

I kad moraš paziti

Hoće li te kiša prehladiti

Hoće li te vjetar otpuhati

I jede li tvoju krv

Neko biće koje ti se prišuljalo.

Namamit ću vas u blender

Stoko

I pomiješati s votkom

Napravit ću od vas Bloody Mary

Pomiješat ću okus
Svoje krvi

Tuđih krila

Lažnog ljeta

Miris borova

Podignut ću času

I nazdraviti

Jeseni što dolazi

Govorim ti na svom jeziku zvijeri

S naglaskom kućnog ljubimca

Kupujem te valutom koja više ne postoji

Sterilne sterilne ideje

Izgubljena Klimmtova slika sjaji optočena zlatom

U službi krive religije dajem ti

Ljepotu bar na jedan dan

I tako dan po dan

Nalazim se u ostavi među reklamnim uzorcima

Mirišem na bunt mirišem na free jazz

Na glave mekih ljubica u zdjeli nove Cvjetnice

Mi ljudi
Koji se bunimo

Uvijek

Protiv svega

Budemo u pravu

Svaki petak navečer

Suze na čelu vagona

prazne riječi ostavljaju drugima

Ponavlja ih kao mantru

Ponavlja ih kao mantru

Ponavlja ih

Kao mantru

Praktički slomljen, reci im

Očigledno slomljen svog praznog

Intelekta

Vjeruješ li ti u zvijezde?

Gramatički neispravne

I zlatne nebeske kovače koji ih popravljaju

Ime trenutka
Dijalog taoca i osuđenog

U okovu provjerljivog

Zatočen pod budnim okom promatrača

Floskulo moja

U božićnom vlaku

Izgovarat će te sutra oni s prijezirom

Izgovarat će te oni kao mantru

Izgovarat će te oni

Kao mantru

Dok sadržaj ostaje sve manji

Na peronu

Nepoznati znakovi u knjigama

I ustima pri korijenu jezika

I otuđenim ljudima upalih očiju sivih jamica

Nepoznati znakovi

U zraku koji dišemo

Tražim kod

Lovim ga po tragovima onog što je bilo

Tražim u rasporedu ono što će biti

Obaram iz leta ali se raspline

Uzgajam ga sama ali nastane buka

Nepoznati znakovi

Posvuda

U cipelama stranaca

Imenima ulica

U jutrima starijim od predvečerja

Naša logika je tepih od straha

A smisao je rupa koja ispod zjapi prazna

Pa odlučim pročitati sve knjige (ili barem one bitne)

I odlučim upoznati sve ljude (barem one žive)

Ili barem one nebitne

Barem one skrivene

Barem one mekane

Gusjenice ispod lista

Premalene za Stop

I svijest o društvenom poretku

Tražim kod

Za razumijevanje slova

Koja netremice zure u mene

Sa zidova

Sa stranica

Iz zraka

Kad se probudim

Tražim način da

Dekodiram OIB i vratim ga natrag

U genski zapis na kromosomima

Tražim tumače svakodnevice

Čuvare malih ključeva

Malenih vrata skrivenih po gradu

Da nađem prostoriju

Malenih civila

Dalekih od očiju

Megalomanije

Svaki put kad progutam nešto

To nešto ima okus kao krv

Probala sam sve; ljekovite paste, tablete za grlo, slatke sirupe,

Ništa

I dalje krv

Sjedim tako kao golem komarac

Savijen na mekom naslonjaču

Porculan na stolu ljepota na zidu prozori čisti a u ustima

Krv

Nije mi jasno

Rekla mi je neki dan

Da vidi da su iza mojih promjena izgleda konceptualni pokusi

A ne mladenačka zabrijavanja

Rekla sam joj da sam se našla u traženju sebe

I spaljivanju starih predodžbi o sebi

I pomnom čuvanju fotografija i odjeće od prije

Jer se ne rađamo kao tabula rasa nego to postajemo

Izmjenom stanica i igranjem uloga

Moj vrući

Stillus

Je spreman

Ljubavi!

E da.

Ako si se ikad pitao zašto smo tu

Iako ne znamo ustvari

Zašto smo tu

Probaj piti vodu i pišati
U isto vrijeme

Ako već nisi.

Čiste metalne zvijezde

Zveckaju jedna po jedna

Od staklo tvog prozora

Otvori

Srebrn i plav

Odabran si sasvim slučajno

Da te probudim iz sna

Hodala sam jako dugo

Orijentirala se putokazima za skupe

Hotele u kojima ne odsjedam

I orijentirala se kartama nacrtanima od

Ruku kojima nije bitno hoću li stići sigurno

I orijentirala se suhim raskrižjima

I spavajućim zgradama

Koje nikad nisu čule moje ime

Otvori

Prosut ću ti zvijezde po tepihu

Otvori

I zidovi će postati kazalište sjena

Otvori

I prostorija će postati

Simulakrum

Dok se zlatna kugla kotrlja niz grad

Potekla iz sterilnih krovova katrana

Marija Dejanović rođena je 27. 6. 1992. godine u Prijedoru, BIH. Živi u Sisku.
Objavljivala je pjesme u časopisima Zarez i Riječi.

Studira Komparativnu književnost i Pedagogiju na Filozofskom fakultetu u Zagrebu.

Nepobjedivi

Od nekih sam starih Mongola

I puštala sam orlove po ravnicama.

Sada učim kako da spojim

Konačno sa beskonačnim,

Kako da prihvatim

Da ne završavam sa stopalom.

Kažem, od nekih sam starih Mongola

Jer poznajem nepreglednost

U korak

U korak koji nikada nisam napravila

I nepreglednost koju nikada nisam obuhvatila.

Vjetar je učinio moje oči nalik njihovima,

Da se raspoznajemo kada se sretnemo.

Da si pružimo ruke

I osjetimo vječnost u spajanju.

Otvaram stranice novog svijeta

I dišem nalik moru,

duboko u grlu.

Pričaj mi o ljubavi

Kurve su se sklupčale

Podno nogu na tabane.

Mlitava im tijela bez kičme

Vise naokolo

I jestivim biva sve ono što se nudi.

Vrijeme i osjećaji

Zatvaraš prostore

Nježnim, glatkim pokretima prstiju

Prelaziš preko mojih popodneva

Grubim, teškim pokretima usana

Prelaziš preko mojih večeri

Zatvaraš ulice

Jugo se okomilo bijesno i snažno

I naša lica nisu spremna za hod

Naša tijela nisu spremna za pokret

Naša srca nisu spremna za dvoje.

Ispovijesti

Krivnja dolazi plavim ponedjeljcima

Najavljena, nepozvana, svejedno.

Uvuče se kroz pauzu između dva dima cigare

I slijeva se niz mene kao iskupljenje.

Iskupljenja nema i ja ga ne tražim.

To je samo neka stara potreba

Da radim loše stvari jer me one pokreću.

To je samo neka stara potreba

Da se mrzim jer je tako lakše.

Manična seksualnost

Danas je onaj dan

Kada želim da me ševi

netko tko me ne voli.

Pronašla sam ime za svoje probleme.

Izgovaranjem njega rješavam njih.

B i p o l a r n o s t.

Odlazim u krevet bez grijeha

I spavam poput bebe.

Anđela Bugarin, rođena u Splitu 18.01.1989. Završila srednju opću gimnaziju i trenutno je studentica turizma i komunikacijskih znanosti na Sveučilištu u Zadru. Piše poeziju i prozu od djetinjstva i do sad je objavljivala u zborniku Garavi sokak, portal za kulturu i književnost Avlija, Hrvatski glas Berlin, Hrvatski fokus. Članica je Društva hrvatskih književnika, ogranak Zadar.