Eho života bez sna
Ležimo u krevetu
svako okrenut na svoju stranu
Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.
Četiri je sata
Mrak kako u nama
tako i napolju.
Za sat vremena krećem na posao
radim prvu
ti smenu drugu
Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.
Kada se budem vratio
ti ćeš otići
nećemo se sresti.
Ručak će biti u frižideru
Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.
Postavljam jedan tanjir
jednu kašiku
viljušku
jedan nož.
Jedna je stolica za stolom
druga nam ne treba
davno smo je izbacili iz kuhinje
a sa njom i još mnogo toga što smo prećutali.
Za stolicu smo se bar dogovorili.
Kada se vratiš kući
sudovi će biti oprani
obrisani
i uredno složeni
a ja ću se praviti da spavam
Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.
Kupatilo će biti oribano
dlaka neće biti na sapunu.
Dok se tuširaš
ježim se zamišljajući slivanje uspomena tvojim telom
koje spiraju još jedan naš šugav dan.
Dolaziš u krevet
na svoje mesto
paziš da me ne dodirneš hladnim nogama
hladnoćom čiju toplinu sam nekad toliko voleo.
Sobom se širi miris voćkaste kupke koju volim
znaš to.
Pamtiš mnoge stvari vezane za mene
ali ne zato što želiš
već zato što su se davno urezale
za dana dok ti je još bilo stalo
stalo
sve je stalo.
Ne hrčem
ako se slučajno i desi
sam se trgnem i okrenem na stranu
znam da ti smeta.
Igram svoju rolu dobro
Kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek, kao i uvek.
Sutra opet radim prvu
ti smenu drugu.
Prevrćem se celu noć zarobljen košmarom
u kom smo oboje
isti dan
slobodni.
Kao i uvek, uvek
zauvek, zauvek
za u vek, za u vek
vjekova
bračno
mračno
amin.
3 minuta tvog ramena
Znaš ono kad u hladu vetar prejako duva, pa se smrzneš, a onda izađeš na sunce, i taman ti je?
E tako je meni već u 3 minuta tvog ramena, samo što mi je svetlo, tako nekako nežno, glatko, slatko.
A znaš ono kad voliš mnogo palačinke sa kremom, plazmom i bananom?
Pa ih ne jedeš često i nikad previše, da te ne zasite, i ne dosade ti?
A ono kad se noću vraćaš iz grada gladna, pa svratiš na najbolje pljeskavice, ne u gradu, da nakon njih crkneš punog stomaka do kuće, već blizu, pa pre sna prošetaš taman toliko da ti težina ne zaseni lakoću kojom se ogrne tvoj san mljackanjem? I tu da bude taman, ali opet svetlo.
A znaš ono kad znaš, pa opet tražiš da ti kažem, a ja ti kažem, ali ne zato što si tražila, već mi se to valja dugo po jeziku, i samo čeka da otvorim usta i bubne pred tebe neobrađeno, sirovo, rogobatno, kao jedno – zvuk si mi akustične gitare među hiljade električnih? I onda ti sviram, iako svirati ne znam, pa ispadne da znam, jer i ti znaš? Nisi me razumela? Ni ja.
Samo ću reći da 3 minuta tvog ramena jesu dan i san, i jesu sve lepo što biti može, a može.
I tu ću stati kao Hitler što je u Rusiji stao. A toplo mi, u ta tri minuta, kao u tri svetska rata, da do sledeća tri odložim malo tog sunca u džep, ne bih li ga imao i za kasnije. Razumeš? Ne? Ni ja dok ljubim 3 minuta tvog ramena koja zaustavljaju vreme kao vid sklopljenim očnim kapcima da razum stane. Zato ne razumemo. I belo je, čisto, kao tek oprana posteljina na koju naga legneš, uvaljana u miris svog omiljenog omekšivača poput krofne u šećernom prahu. I u jednom dahu – tu sam.
3 minuta tvog ramena su hrana da se preživi dan, nedelja, mesec, godina, život…i…
rastem… Rastem… RAstem… RAStem… RASTem… RASTEm… RASTEM!
Za Slavicu
Pre dve godine rodila mi se ćerka Jovana,
mala kao model cipelice patuljka koji živi u šarenoj pečurci bez glave,
samo dva broja manja.
Večeras je pratim brižno pogledom dok uči odvažnost šetajući po rukonaslonu kreveta. Mirno stojim pored nje, nepridržavajući je dok uči ravnotežu, a u sebi strepim višenego moja baka kada razmišlja da li sam ručao, ili sam negde daleko gladan, a ona samo što je napravila moje omiljene rezance sa makom.
Blizu sam Jovane, puštam je kao zmaja na opuštenoj uzici, udaljen tačno toliko da je uhvatim ako slučajno krene da pada.
Samopouzdanje se ne uči tako što neko zna da može nešto samo ako ste tu, tako da Jovani „nisam tu“, a jesam. I, zamisli, Jovana me je više puta trazila pogledom, ali nije pala. Sama je sišla sa kreveta, prišla mi, i njenim krupnim očima mi poklonila nešto milo, što i u tebi Slavice prepoznajem – toplinu. Jovana je upravo krenula da trči, pa je zastala kod frižidera na kojem je magnetima zakačena slika nje kao bebe. Uzima magnete, slika pada, oslobađa mesto za nju novu, za novo iskustvo bogatiju, čime sam i ja bogatiji (fotografišem je).
Neko bi rekao da ljubav u muškarca može biti samo jednog tipa, uvijena u svučene ili navučene gaće, a ja… toliko ljubavi osećam dok gledam tvoje milo lice, da sam i zaboravio koliko gaćasti ili negaćasti deo moje muškosti posedujem. Tada sam ti 2/4 ljubavnik, 2/4 brat, u celih naših 5 petina.
Tako jedan tata tiho o ljubavi razmišlja.
Obećah ti pesmu Slavice. Možda nije ono što si očekivala, i svakako nisam ni sam očekivao da bude ovakva, ali, kada je pročitah, to si ti u njoj. Živela!
Violinski ključ
Kad te Olga pogleda, kesteni se kortljaju, i u očima, i rukama, i u mislima, toliko da hodajući od nje svi ostavljaju kestena tragove, da bi se lakše Olginom pogledu vratili.
Kad te Olga pogleda, dobiješ moć da spavaš celu noć, i preko, i da sanjaš san u kom te Olga gleda, pa mljackaš, mljackaš, u snu mljackaš, da se i probudiš sav usnulo mljackav, sposoban da opet zaspiš i dosanjaš san u kom te Olga još uvek gleda.
Kad te Olga pogleda, sve usne na svetu dobiju ruke, uhvate se za njih, i pevaju. Šta, ruke ne umeju pevati? Ko kaže? Ti? Kako znaš? Nekad te je pogledala Olga? Nije? Onda ćuti, nemoj biti glup. Valjda si nekad zvezda u očima imao?
Kada te Olga pogleda, u tvojim očima se skupe sve oči, i zemlje, i vode, i neba, i vatre, i puta, i…i… ne mogu se setiti još očiju, a ima ih, jer mezbunjuje koliko me lepo Olga gleda.
Kada te Olga pogleda, jata ptica ne odlete u toplije krajeve, ni početke, jer su baš tu gde te je Olga pogledala i krajevi i počeci najtopliji. Olga svojim pogledom prenese na tebe to mazno, toplo u hladnom, i to je toliko nežno, da odmah uhvatiš prvu mačku na ulici i počneš da je maziš, iako i ne voliš mačke, a još manje voliš da ih maziš na ulici. I kreneš nešto da kažeš, izgubiš moć govora, pa kada ti se moć govora vrati, a ti, njen, zaboraviš i kosi, a kamoli šta si hteo da joj kažeš. Eh, kada te Olga pogleda.
Kada te Olga pogleda, odmah postaneš toliko različit od drugih, da to gruska u ustima, pucketa u dlanovima i tabanima, kreće se u stomaku. Jer… znaš, Olga je užasno lepa i tiha. Ona je jedina koja nosi te tri krajnosti u svojim stopalima… i dok na rukama hoda.
Kada te Olga pogleda, i cveće je, i kiša, i pod kišobranom, i duga je, i kratka, i sunce, i mesec, i zvezde, i planete, ma sve je! Samo… dodao bih… ovako oduzeto sabran, da kada te Olga pogleda… najbolje je praviti se da te Olga vidi, jer taj osećaj je toliko velik, da… ne može stati u samo jednu pesmu o tome kako je to kada te Olga pogleda.
.
.
.
Zato počneš drugu pesmu, pesmu u pesmi.
Kada te Olga pogleda, ne treba druge smarati koliko je dobar osećaj što te je Olga pogledala. Možda malkice, malo, onako, mnogo. Ma ko ga jebe! To je tako dobar osećaj da porazi i ono kad otvoriš novu teglu nutele, pa zagrabiš tu ogledalo ravnu braon površinu, kao Olgine oči, napuniš kašiku, i parkiraš je baš tamo gde joj je i mesto, u tvoja usta!
Kada me Olga pogleda, odvažim se, sipim stihom kako Olgu imam, ne u šaci, ili u pesmi, već u grudima. Kada me Olga pogleda, naprasno prekinem pesmu, i odem kod nje…
Rečenica-dve o Mirku Jekiću. Tri
{autobio(razgradiva)grafija}
Mirko je Mirko, skoro uvek, osim kada nije, mada je i onda ipak Mirko.
Mirko savršeno dobro ne zna svašta o sebi, samo ponešto zna, što definitivno nije ono što će reći kada ga o Mirku pitaju.
A evo i treće.