ЗОВЕМ СЕ ЈЕФИМИЈА
Господе, све си ми дао и све узео
Мени, кћерки угледног српског властелина
Што је последњи пут пратио цара
На путу за Свету Гору
И жени деспота Угљеше Мрњавчевића
Пред којим се клањао византијски двор
Најумнијој и најраспеванијој
Међу земаљским слугама
Мени, деспотици Јелени
Бол и патњу си оставио
А као једину одбрану
Свилен конац и преслицу
Са позлаћеном сребрном жицом
Даову несретну Земљу
На Видов дан изгубљену
Уместо кише
Залијем сузом понорницом!
Господе, ја немам ништа
Изгубила сам све
Оца, мужа и сина
А туђа нога мојим царством гази
Моја црквена звона од данас су нема
Где код да кренем, тежак усуд носим
У мојим сновима
Под дрхтавим светлом воштанице
Мртвог ми Лазара
Гаврани разносе
Немо је моје Маричко коло
А од расцветалих божура
И проливене крви
Црвено Косово поље
Док са Истока
Млад и моћан султан
С коњицом креће да посеје смрт
У царској лаври, од мене далеко
Мог’ маленог сина
Уснулог у вечност
Грли и чува Хиландарски врт!
Господе, зовем се Јефимија
Мој дом је пуста Србија
И манастир Љубостија
Убога сам монахиња
Што са собом носи
Само крст и ризу
И што златни везак везе
Ћириличним писмом
На црвеној свили
Што моли за милост
Клечећ’ пред султана
Да нам помилује децу
И од смрти спаси
Младе царевиће
Вука и Стефана!
ПОЉУБАЦ ИЗ ФРАНЦУСКЕ УЛИЦЕ
Шта ћу ја твојом улицом, у јесен, кад лишће опада
Увело лишће које чистач улица, купи на гомилу
А бескућник на клупи, држи у рукама
Као букет сувог цвећа, који чува за ЊУ
Бојим се да је глупо да ти објашњавам
Јер, то је као кад верник објашњава невернику Бога
Зашто се поново враћам Француском улицом
Са рукама у џеповима коцкастог капута
И хекланом беретком на глави
Као распуштени легионар
Који оставља ратиште, а остаје веран домовини
Видиш, ниси ме могао отерати
Остао си запетљан у једној црној коврџи
Која ми несташно пада на чело и покрива боре
Док се саплићем о попадано кестење у парку
На Студентском тргу
Ту сам, на истој адреси, још живим и певам
Упркос три урагана која су ме снашла
И поплавама које су ме избациле
Иако је код мене један кофер стално спакован
Ја сам твој Леси који се враћа кући
Који је преживео Царства
Републике и два светска рата
Иако, осећам да си хтео да ме надмудриш
Само се правим блесава
Пристајем и дајем ти предност
А веруј ми, било би боље
Да си помогао да лакше умрем
И био последњи, који ми је склопио очи
Знам да си хтео да заборавиш песме које сам волела
Монтан, Азнавур, Беко
Први и други Шостаковичев валцер
Цигане, виолине…
Зато, молим те, пусти ме да их поново чујем
Помози ми да поново видим Париз у ноћи, снежни Праг
Децу која се санкају крај Карловог моста
И помиришем жуте дуње које сам чувала за тебе
На дрвеном ормару моје мајке
Знам да си прижељкивао да одем прва
А ја сам одувек била добар ђак и читала између редова
Баш зато, ако некад пожелиш да се вратиш
И дођеш на Фијесту
Где ћу као примадона у опери певати „Аиду“
А ти седeти у првом реду позоришта
Као усамљени старац од осамдесет лета
Који кришом пожели да вози тротинет
И сам себи ставља лисице на руке
Молим те, послушај ме, бар’ једном у животу
И опрости, заиста опрости, ако сметам
Ако мене питаш, не могу да праћутим
Да је наша љубав била историјска!?
ВЕЧЕРИ ПОЕЗИЈЕ У МОСКВИ
И ове јесени све исто је,
једна за другом
одлазе генерације бунтовника
који су волели Русију
у добру и злу,
а чије су очи гледале на Исток,
мада окренуте Западу,
и када није било помоћи,
јер понекад је помагање,
само големо одмагање,
у лажном времену
поезија је у ћорсокаку,
али само на кратко,
упамти, баћушка мој,
да није било Пушкина,
не бисмо волели своје жене,
онако како то данас чинимо,
обећавам ти
пред светом, убићу се,
моја сентиментална куцо,
ако се претвориш,
у компјутер без срца!
Боже, подари нама слабима,
неку нову песничку авангарду,
као што си подарио
„генерацију шездесетих“ Москви,
Вознесенског, Јевтушенка,
Ахмадулину, подари!
Принеси свежег цвећа за Русију,
јер мојој земљи прети глад,
продавнице се празне,
несташице су хлеба, меса, млека,
и сви чекамо у редовима за мало наде!
Боже, нахрани нас и оне,
које на улицама нико
не препознаје и не зауставља,
и који због болести гласних жица,
говоре тешком муком,
а чије руке видно дрхте!
Боже, никада нас не препуштај руљи,
простацима и преварантима света,
уместо шећера,
Боже, подари мало соли,
нама што смо навршили педесет лета!
Иако знам да ове јесени
све исто је,
и све више времена проводим у дачи,
на периферији великог града,
из које тек понекад излетим
као бубамара без крила
што се упутила
на вечери поезије у Москви,
као некада давне 1968.,
када су се наглас читале песме
и понека тајна писма,
а срце болело
као кости пред промену времена,
не, верујет ми, драги пријатељу,
као што ни ја
не верујем да је Земља плава лопта,
охоло одмахујући руком
на све заблуде младог Бајрона,
и ове јесени,
као разграната дивља ловорика,
позивам срце за сведока,
да „поштена крв је најраспеванија!?“
ОПРОСТИ ВЕРА!
Опрости, Вера!
Како то ниси схватила?
На салвети сам написао
да те чекам у подне
у кафеу „Сајгон“,
на углу Владимирског проспекта.
Ја нисам више у годинама
када могу дуго да стојим,
стигле су ме разне болести,
имена им не могу упамтити,
стога се надам,
разумећеш
што се повремено осећам
као пред падом Лењинграда,
док стојим на властитим сузама,
несигурно!
Опрости, Вера!
Надам се да ћеш разумети
што чекајући те
пијем руски чај
из порцуланских шољица,
са мотивима веселих лептирица,
на којима пише Imperial Porcelain
и што се нервозно окрећем,
као безнадежан коцкар
који због дугова
продаје породични накит
и женине хаљине,
приморан да напусти Русију
што пре и одмах!
Опрости, Вера!
Ево, кунем се као Циганин,
пијан и трезан,
потпуно свеједно!
Више се неће поновити
ниједна од мојих глупости,
мојих гадости,
а признајем,
било их је на претек!
Ако овога пута не дођеш
и не послушаш ме,
изгубићеш много,
заправо,
изгубићеш све!
Опрости, Вера!
Па ти си паметна жена,
а ја одрпанац у војничкој униформи,
тек изашао из рата
од кога сви беже!
Истина,
када станем крај тебе,
не пристајем ти најбоље,
а и ноге ми дрхте!
Непогрешиво осећам
да, као права императорка,
желиш владати
мојим креветом и животом,
и заувек ме освојити
као поробљени град!
Опрости, Вера!
Морам да приметим
како није све у новцу,
мада знам да волиш
јести кавијар из златних тањира
и пити шампањац из кристалних чаша,
уосталом,
као све даме из високог друштва,
а сети се само,
децембра 1941.,
када је у опкољеном граду
умрло 50 000 људи,
и једанаестогодишње Тање,
што је писала:
„Совичеви су умрли, сви су умрли,
Тања је сама!“
Опрости, Вера!
Иде то некако са годинама
и не умем најбоље објаснити!
Наиђе да се преједеш живота,
нека ти је мучнина,
џигерице да повратиш
и није ти више ни до чега,
него само желиш
да те укрцају на воз,
обавезно треће класе,
Транссибирске железнице,
и да те заувек пошаљу у Сибир,
кроз осам временских зона!
Опрости, Вера!
И то што сам овако болестан
кренуо на пут,
и прошао пола Европе
да те видим,
а ти ме ниси сачекала на Црвеном тргу,
са каранфилом на реверу сакоа.
Изгледа, ниси ме разумела,
а желео сам да те држим за руку,
и да се похвалим,
како сам брзо проговорио руски,
иако пре тога нисам знао ни речи!
Опрости, Вера!
То се може само из љубави!
Дошао сам из далека
и за имендан ти купио звезду,
најлепшу што сам нашао.
А хтео сам да те волим
и водим у московски циркус,
код свог пријатеља Пјотра
који има посебну тачку
са добро истренираним мацама.
Ех, шта сам све хтео,
шта сам све био спреман да урадим,
само да си дошла
док сам те чекао
на Лужковом мосту,
наслоњен на ограду,
посматрајући тек венчане парове
што катанче своју љубав!
Опрости, Вера!
Морам да признам,
нисам лепши и паметнијих од других,
тек мало повијен у раменима,
просед и налик шепртљи
у непознатом друштву.
Али када видим
ове са штапом и социјалним вилицама,
што прилазе младим девојкама,
веруј ми,
немаш разлога за бригу,
ево још данас
изнајмићу за тебе кућу на углу,
са цветним балконом
и погледом на цркву!
Опрости, Вера!
Чуди ме да ниси разумела?
Ја сам, као Достојевски,
више пута избегао стрељачки вод
и метак луталицу.
Три пута сам робијао
у Петропавловској тврђави,
на коленима читајући Библију,
док си наступала у театру „Вахтангов“
у улици Арбат,
играјући лепу Јелену
у драми „Ујка Вања“,
и као остарели професор Серебрјаков,
шепурио сам се пауновски
у страху од смрти и љубоморе,
празног стомака и пуног срца,
наивно верујући да си МОЈА!
НА ЧАЈУ КОД ЉИЉЕ БРИК
„Нормални људи не говоре у стиху, а он је био песник – то
значи другачији од других!“ – Љиља Брик
Не волим што је част заборављена реч,
и што је све мање браће по храбрости,
а све више подрепаша и подгузних мува
који се нарочито узјогуне с јесени,
у време зрења и бербе грожђа,
хајде, седи ту крај мене,
као кинески монах
из манастира Шаолин,
да ти причам о љубави и страсти,
и онима с којима смо их делили!
У Петрограду, где је започело
проклетство Мајаковског,
или на безименом скверу
у центру Москве,
хајде, седи ту крај мене,
мада ми је тешко да признам,
волим те истом преданошћу
и поручујем,
плашим се просечности,
док ми грло гребе кост
коју хитно морам да испљунем!
Ако којим случајем умрем,
не казавши ти опору причу
о свом животу,
жене затворене у совјетском гулагу
и затроване трулошћу режима,
„мој Волођа“,
проспи мој пепео по Подмосковској шуми
и нацртај малог псића
на пожутелој хотелској салвети
као знак бескрајне оданости!
Не волим што су ме позвали
на чај у пет
у стан код Брикових,
јер по граду се прича
да госпођа и песник
не могу ни часа једно без другога,
хајде, седи ту крај мене,
иза нас је логорски двадесети век,
а ја бих да ти причам о љубави и страсти,
и онима са којима смо их делили!
О аутору
Весна Радовић рођена је 31.12.1966.године у Херцег Новом.
Фармацеут је, специјалиста фармацеутске медицине, доктор медицинских наука и научни сарадник.Живи и ради у Београду.
Објавила је књиге песама: Чувари душе, Гора изнад мора, Несаница, Искласале речи, Име на води, Трагови белог медведа, На чају код Љиље Брик, и избор песама Чувари душе. Роман Фирентински шал, чије издање је поновљено 2017.године. У припреми за штампу јој је књига песама Пољубац из Француске улице, и дечијих песама Капутић за промрзле птице.
Добитница је више домаћих, регионалних и Mеђународне награде за уметност и културу, Таранто, Италија.Једно време водила је књижевну заједницу у кући Ива Андрића у ХерцегНовом.
Члан је Удружења књижевника Србије и Удружења књижевника Црне Горе.
Песме су јој превођене на италијански и руски језик.
Објављује поезију у више часописа.
Заступљена је у зборницима и домаћим антологијама.