Летња импресија
Ходамо у свебојном
бестелесном светлу
кроз високу жуту
и зелену траву.
Видимо своје дуге
ноге и зелене скакавце
како узнемирени
таласањем и струјањем
одскачу у страну.
Поред листопадних шума
и поља недораслог кукуруза
замиче црвено сунце и гори небо
у љубичасто, наранџасто и све бојасто
какво само небо може бити
увек само тад кад умире.
Смели смо на све
али остајемо насмејани
у пламеној трави,
наслућујемо
да ми замичемо
очарани бестелесним
светлом у светлим очима.
Мирише трава и земља
на воду и сунце,
на ваздух у крилима буба.
Надрастање
Последица је да се будим у пет ујутру
после пет спавања;
убрзава ми се метаболизам,
мења запремина
из округле главе на ваљкастом телу
у пирамиду на правоугаонику.
Немарно обликујем нове рупе на кожи
и позли ми од страха што то могу.
Ја, ултимативни планер, нотес и агенда
изврћем дане и у недељу живим план за уторак
јер сам појела један сат,
даровала га оном паралелном времену
у ком мерим и рачунам за тебе.
И тако моји дани све мање личе на мене
и уместо да фиксирам повежем и заплачем
једном за свагда
слушам како пуцају твоје кости
и покушавам да не сметам твом расту.
Покушавам да склоним руке
испод твојих мишки и пустим те
да мало ходаш, паднеш па проходаш;
јер кад бих ти рекла да бих попила
твоје тужне погледе, стегнуте усне
и спровела у дело све твоје планове за бекство,
добила бих одговор да већ имаш мајку.
Миграције
Згазила сам патике
и претворила их у папуче
јер дуг је пут преко пустиње
у којој су остале кости наших рођака
а и моја стопала више нису моја
сада су стопала оног предратног дебелог Ријада
који нигде није ишао пешке
и оне мршаве Азре
која никада није носила обућу
Крећем се у безобличном телу
од хиљаду очију
које већ хиљаду дана
у синхронизованим трептајима
пресеца стварност.
Моја стопала су сада
хиљадама километара удаљена
од стопала мога мртвога деде
рањава и отекла
од даљина које у себи чувају
простиру се испред мене
и држе за ноге као за чивилуке.
Могу ли ме она однети до северне тундре у леду
да се у њој угасе запаљене куће у очима?
Ако сам бесповратно изгубила
облик свога тела у облаку млатарајућих костију
замислићу да лежим у кожи ирваса
сушим његово месо на ветру
и певам уз титраје северне светлости.
Човек у бројевима
Чини ми се да је лако обући
одело од облака, од ваздуха
или га само ставити уместо себе —
нека виси на офингеру,
нека се пружа преко наслона столице,
ноге да се вуку савладане по поду.
Некад је довољно испунити ваздух мирисом
и ишчезнути који секунд после.
Капљице ће се обртати,
формирати фигуру
и не више тако округле
падати на предмете под собом.
Простирући се
оне праве нову геометрију;
као тачке са бројевима
потребно их је спојити
како би се одстварила фигура човека
који би требало да је присутан.
Од ствари га направити,
опет,
по својој мери овај пут;
да никако не штрчи по ивицама,
омета видик
и руши људе приликом хода.
У колико речи о недостајању?
тужна песма птица
клишеи
формуле
озакоњена
оканоњена места говора.
Када плету роботи
Често
алудирам и аплаудирам
рукама које служе за загрљај
тиме правим вртоглав раскорак
од особе која јесам
и заиграна метафорама се уплићем
у густо ткање мисли о теби
сувише често се држим роботски
да бих ти предала своја топлотна струјања
и силим те да ме одгонеташ
да рентгенским погледом допреш
испод металне легуре где нема размака између нас
најчешће говорим
оно што бих исмевала сваком приликом
у којој не стојим пред тобом
Желим да знаш
да тражим тон
да нежност у мени изађе
кроз речи којима ћемо се пољубити
невезано за слојеве зиме
да видиш мало коже
и скривене токове дрхтаве крви
пре него што се уплетени
у металне нити опет удаљимо.
Жељана Вуканац, рођена 22.9.1990. у Задру, живи у Београду, студира српску књижевност и у већини животних ситуација постоји као књижевни јунак.