ODAKLE DOLAZE
Telo poprima neprijatne oblike kreveta,
stolica, fotelja. Postaje drvenasto, i noću
neznano otkud kroz sumnjive zidove
dolaze dabrovi da traže građu za svoje
brane. Dabrovi?!
Otresu malter sa sebe i pojure ka policama,
knjigama, udovima. Lupnu repovima o njih
da podignu prašinu pre nego nas odnesu.
Više ne mogu oterati taj zvuk, ni pokretom
kojim odbijam pomisli.
Nestvarno prelazim taj put kao predmeti
u njihovim zubima gubeći moć zapitanosti.
Nemam izbora, dolazi njihova veština
rekonstituisanja. Instinktom za sisteme
i strukture regulacije.
Urede šume u livade, ostrva naprave i izbe
na njima, gledam ih kao brana ili jezero: kako
izranjaju iz akumulacije! Iskušavam na sebi
maticu, ta voda kao da isleđuje: Dabar si?
Kažem: Dobro sam!
ZVON BREZOV
D. Dragojeviću
Noć je belina i kažem neću više.
Komarac mi fantomski prži bubnu opnu:
avgust je i nemam kud osim ovim grafemama
do makija dalmatinskog priobalja. Tu se rasturim
na sitne mušice i posne cvetove. I opet sve
provri od zujanja.
A tokom zime ništa drugo nisam umeo biti
do li teretni vagon na klimavim kolosecima
poduralskih oblasti. Slušao mucavo kloparanje
sopstvenih točkova, nepravilni rad vazdušnih
kočnica i mamurno hrkanje vozopratnih
ruskih klošara.
Bio sam i zrak koji probode nepostojeću masu
unutrašnjosti, ali ničija stigmata. Pratile su me
nepregledne šume, slušao kako breze, vitke,
bez votke, zvone.
Iznutra sebe mogu sve dodirnuti, spolja ništa.
Đavoli iz neke moje dubine pakosno iskreno
šapuću: Slede ti nova rasipanja, ona će te
sažimati. Heklani reljef stoljnjaka ostavlja
crvene brazde Marsa na mojim laktovima.
Noć je belina i prokletinja i kažem neću više.
CRVENA PIRANA
Pisak lokomotive, u tromom ubrzavanju
sipnja kotača. U pari. Retrovizor smanjuje
crvenu šapku otpravnika i dnevnu svetlost.
Ova isprekidana neonka lomi, lica
saputnička udvaja reljefno u oknu
kontura pomračenih predela.
Kondukter te drmusa, kartu uzima
od suseda, njegova teška torba leže
na tvoje rame, mehaničko škljocanje i
početak je poništen: svetlo gasi odlaskom
niz hodnik, ostaje pritisak noći
na tom ramenu: pod kapcima se umnožavaju
krugovi, zeleni i plamteći, kroz njih
pruga se probija i šine i pragovi propadaju
na kraju ničeg u beskonačno: 1!, 2!, 3!:
kad se probudiš, raspašće se
sintaksa, govor postaće poezija i
više nema pogrešnog razumevanja:
tad se tračnice ponovo usložnjavaju i
sad je to severnoafrička pustinja, stajalište
uz naftnu platformu; u pesku je
portret svrgnutog diktatora: pisak!, crvena šapka
smanjuje se u ogledalu kupea koje je
ukradeno, i kad ponovo zatvoriš oči, možda je
plovidba: Azije i Južne Amerike, sipnja
od vlažnosti i zelenila, babun je promakao
krajem oka, poezija je drugačija pirana,
ova konvencija govor najnesavršenija je
komunikacija, kad se probudiš, crvena šapka
i dalje se smanjuje, voz prolazi nedođijom,
bez usporavanja.
ŽENA NA TASOSU
Stoji na kraju kopna sama predana
raslojavanju plaveti: more i nebo bez
bokova na fotografiji. Slani su vetrovi
pod kosama i haljinama. Čujem tela
belih zmija kako lome suve travke,
kako sikću na vrelom kamenjaru.
Posmatram je sa leđa i nikad neće
saznati jer sada je daleko od košmara,
od nepomenica: mamim ih na sebe
kao na nju. Blagosloven je taj vazduh
što je odvaja od stvarnosti. U ime snova:
običnih, neoznačavajućih i lekovitih.
SLAGANJE LETA
Nije više sigurna koliko može dobrih reči da ispiše.
Dani se muče na vrhuncu žege… Zastori su utamničili
prostor… Kolika snaga od dve žice u sijalici!
Ona silazi niz stepenice i obuva žute cipele sa štiklom,
skraćenom, na vetru haljina se pripija i ocrtava pubis,
odlazi na livadu da izbriše granice članaka i prezrele trave.
Oblaci se valjaju u tmurnim naviljcima, još jedno leto
u njenim butinama: ta bescelulitna bronza, napeta u lakom
poskakivanju, ostala je da još ponekad podrhi u sećanju.
Samo još ona misli na ljubav, plodovi pucaju od zrelosti,
vraća se da obuje crvene cipele pod sivim nebom
jer na neobičan način uživa u slaganju boja.
Ona je poetesa, a lica lovci zbunjuju jer joj je neshvatljiva
njihova nagla požuda… Počeće da razmišlja – koliko još
može dobrih reči da ispiše u izdvojenosti od stvarnosti?
STOYA DOLL
Nikada više neću gledati film Digital playground
produkcije, ljutit je bio otac. Mama, gorštakinja
iz Škotske, emancipacijom je očuvala tajnu.
IT je restaurisao stambene blokove.
U osmobitnoj arhitekturi uzrastaše naša čula.
Joystick postade taktilno središte sveta.
Dadilja je brinula o lepim veštinama: plesovima
i ritmikom izgradih suptilnost neverovatnih pokreta.
Stecišta intimnosti behu u svetlosnim grupama:
laser, ekran, sintetike.
Menson je bio preokret, pokazao mi lepotu
bizarnosti: uživanje u poeziji. Spoznala sam
majstorstva: kako sintaksu lomiti u opkoračenju
spontano kao telo u zahtevnim scenama. Kulminacija
nije nužno seksualni čin, već umetnički.
Rime, latentno biseksualne, prenule bi me
zvučnim poljupcima: u šopingu, prelaženju
ulice, na kastingu. Pisala sam stihove u tajnosti.
Grafit na stražnjoj strani moje omiljene knjižare
privlačio je pesnike: My vagina is a flower,
delicate flower.
KRAKÓW – KATOWICE /BALICE/
Minimalizam stiže uzletanjem avionskog
okna: nedugo još ću razaznavati vertikale
tvorničkih dimnjaka, njihove ugljene dahove
kako goje nebesa, oluju neću dočekati:
munje odaju mrežu crvenih signala predajnika,
otkrivaju obrise: nema više gradova, samo
nepregledna konglomeracija. Renesansni trg,
pojačan blescima sa crkvenih kupola, sad je
periferija, prevaziđen je centar / okupljanja
izazivaju podozrenja. Široki frontovi asfalta
za neometani transport radnika, nesagledive
jednoobrazne proizvodne hale, u njima
grmljavina se obezvučava: ovde me dostiže
sunce i fabrički osmesi osoblja nad oblacima,
iza kapaka ostaju apsolutna sivila: tako cvetaju
besmrtni pogoni Šlezije. Ne zavaravajte se,
ove svakodnevne apokalipse varke su
na koje smo navikli. Postoje samo obične,
neobjašnjive ljubavi i prozori kojim se vraćamo.
SKRETNIČAR
J. Menclu
Dane provodim sam slušajući Glasa
i divlje guske sa obližnjeg jezera.
U podrhtavanju podnica prepoznajem
teretne kompozicije na rasklimatanim
kolosecima. Nekad se razleti perje
u napuštenom kokošinjcu, kao sneg
babe Marte. Ali ta slika tek traga
za značenjem. Muškatle premeštene
iz sećanja sa gradskih balkona
i drugih postaja trepere na ragastovu
ovog prozora. Praha!, Praha!, čujem
najave i putnike, kao nedostajanje.
Otac Elizar hrabrio me po izlasku
iz bolnice: Ukoliko želiš da imaš,
odrekni se posedovanja. Ovaj mir ne
pomaže pribiranju.
Imam crvenu šapku, nikad stratuse:
izjednače se pa nestanu u retrovizoru
lokomotiva. Nekad dolazi revizor u san
ili kancelariju i strogo predaje mi
knjigu ‒ Gilgameša: Koja je tvoja
dužnost? Kako se zoveš? Upamti,
poezija je muška stvar! ‒ Zovem se
Hrma, Miloš Hrma. Kako se prihvata
podrška? Skretničar sam, pripravnik.
ZAVESE
J. Hristiću
Noću, ako na balkon izađeš, zvezde nećeš videti,
ništa nećeš videti. Jer balkon je u gradskom jezgru,
a koprena elektrike skrila je proplamsaje objekata
dubokog svemira, koji možda više i ne postoje.
Prostranstva nastaju iz vrtoglavice, slika drhti
kao na nestabilno površi, ne bez zebnje: ako ivice
prizora ulete u vidokrug, šta ostaje izvan? Žilu kucavicu
čuješ kao eho na sonaru. Isto je osluškivati telo i kosmos,
ako se obazreš. U varnici praska ostao je upamćen
šok početka; luta i dalje, pregnantna u anonimnosti
i svedočanstvu. Ali refleksija je neočekivani incident
promene prostora. Misao i dim isto nestanu: Uronjen
u svetlost kao u tamu. Pažnja se ne odvaja od obilja
sjajeva. Ulično bleštavilo ostaje nesmanjeno. Samo su
zavese gušće i bolje se navlače.
KORIDOR
Putevi se rasprostiru kao talog u prevrnutoj šoljici
kafe, haotične vizije. Automobili u špicu: naglo
razmnožavanje pantljičara po cestama: članak sam
ogromnog parazita, s uživanjem udišem naftna
isparenja: mir posle posla, ono u čemu bih mogao
da zaspim snom pravednika: agnus dei.
Zrake bleskaju o metalik haubu, lome se o munjevite
branike. Torzoi iza šoferšajbni, neumorni portreti
iz kancelarije, sa šaltera /sećanje: bez govora, rutinski:
zglob, pečat – retrovizor!/Tu ih spazim: istorija koja te
na autoputu prestiže, bez migavca.
Kakav idiličan prizor: puši se asfalt, putari u fluore-
scentnim kombinezonima, drum drhti od mašina
u izmaglici miholjskog smoga. A strašan je ovo koridor
– kilometar sat sudbinski opominje na svetove
u koje prelaziš, sad već iskusno poput hodača na žici.
SA GRANICE
Jer možeš pisati samo na granici
katastrofe. Kad alarmno svetlo piskom
krene po polusnu. Od kojeg nateknu krvni
sudovi do pucanja. Kao da pomahnitali
farovi razaraju ivice vidokruga. U parališućem
bolu ganglija. Kao tokom isleđivanja. Dok
tinjaju u tami kazaljke ručnog sata ispod
zavrnutog rukava. Gde krv pljusne po
zidovima u prekidajućem svetlu.
/Sa dna mrežnjače bokori se crveno.
Preko beonjača. Nikad od cvetova/
A to su samo otpori. Susedskom pozdravu
dilera, povratnika. Trijumfu crvenog laka
šaltera. Kreditnom ropstvu. Bolu i nežnosti
parkinga napuštenog u recesiji. Karijernom
ćutanju. Podrhtavanju horizonta u lobanji
kada peteljka dodirne asfalt, u buci
saobraćaja. Suncu koje se u zalasku povlači
sa vrhova neboderskih klanaca, i asocira
na detinjstvo. A trebalo je da je smiraj.
Stanje u kojem se ne piše.
______________________________
Petar Matović, rođen je 1978. Završio je studije srpske književnosti u Beogradu. Piše poeziju i eseje. Objavio je dve zbirke pesama: Kamerni komadi i Koferi Džima Džarmuša (izdanja na drugim jezicima: Walizki Jima Jarmusha, Maximum, Kraków, 2011; Les maletes de Jim Jarmusch, La Cantarida, Palma de Mallorca, 2013). Objavljuje u periodici: Polja, Letopis Matice srpske, Koraci, Beogradski književni časopis, Sarajevske sveske, Zarez, Književni magazin, Quorum, Fragile, Portret, Szafa, The Café Review… Zastupljen je u više antologija, pesme su mu prevedene na poljski, katalonski, nemački, francuski i engleski. Dobitnik je nagrade Trećeg trga za poeziju. Treća knjiga poezije (u štampi) uobličena je u Krakovu, tokom stipendijskog programa Gaude Polonia 2013. Ministarstva kulture Republike Poljske.